Пре 17 година, 24. марта 1999. године, НАТО је почео бомбардовање Југославије. И тог дана, 24. марта, је у Хашком трибуналу заказано доношење пресуде првом председнику Републике Српске (РС) у Босни и Херцеговини, Радовану Караџићу. Симболично је Запад поново покушао да оправда 78 дана бомбардовања цивила.

 

elena-guskova-jt

 

Цео свет је пратио шта се дешава у Хагу. Изрицање пресуде Караџићу чекали су политичари, академици, новинари и обични људи који се сећају и воле тог човека. На Западу су задовољно трљали руке — знали су да ће «казна» непокорном Србину бити жестока.

Потпуно другачија је била атмосфера у Русији. Они су се сећали почетка агресије (испред америчке амбасаде у Москви одржан је протест), изнова и изнова анализирали политичку природу активности Хашког трибунала. Руски медији су показали велики интерес за оно што се дешава у Хагу. Сви главни медији су не само обавештавали о одлуци Хага, већ и изнели документа, довели стручњаке. Сви су се поново заинтересовали за догађаје из деведесетих, за позадину активности трибунала, животну позицију Радована Караџића…

 

Радован је рођен 1945. године у Црној Гори. Студирао је и одрастао у Сарајеву, у Босни и Херцеговини (БиХ). Дипломирао на Медицинском факултету, специјализовао неуропсихијатрију. Младић је имао различите интересе: склоност ка поезији, учествовао је у студентском покрету 1968. где је први пут показао своје говорничке способности.

 

Крајем осамдесетих, Караџић све чешће наступа као заштитник Срба у БиХ, говори о спајању српских земаља на подручју бивше Југославије. Када је Југославија почела да се распада, он је подржао Србе у Хрватској, основао Српску демократску странку у Босни и Херцеговини, учествовао у политичком животу, а касније је изабран за председника Републике Српске. Република је тежила да остане део Југославије, али је ноторна међународна заједница учинила све да се то не догоди.

 

Ипак, Република Српска се, имеђу осталог захваљујући и Караџићу, одржала и представља саставни део Босне и Херцеговине. 1996. године, потписивањем споразума са специјалним изаслаником америчког председника Ричардом Холбруком, Караџић се повлачи из политике. Американци су му гарантовали сигурност и безбедност и, природно, обманули. 2008., Караџић је ухапшен у Београду и изручен Хашком трибуналу.

 

Хашки трибунал је одавно стекао славу политизованог суда. Од 161 оптуженог пред Међународним судом за ратне злочине 108 чине Срби из Србије, БиХ и Хрватске. Од 13 особа који су ослобођене кривице пред Трибуналом само је двоје Срба.

 

Трибунал је имао задатак да за све балканске ратове с краја двадесетог века оптужи само један народ — Србе. Још један важан задатак Трибунала је да да «легитимност» НАТО агресији на Југославију 1999. године.

 

Академици у Русији и другим земљама су пажљиво пратили активности Трибунала, објављивали нове документе о догађајима на Балкану, појављивали се као стручњаци у судским поступцима. Располагајући доказима о пристрасности суда, предрасудама судија, истражитеља и тужилаца, таква пресуда Радовану Караџићу, била је очекивана. Свих ових година рада Хашког трибунала није било ниједног процеса, у коме су поштована права оптуженог на правично суђење.

 

У међународној заједници, Хашки трибунал формира искривљену слику сукоба на Балкану, којом представља Србе као злочинце и мучитеље, а све остале као жртве. Дубоко смо уверени да је судија Хашког трибунала знао каква ће казна бити изречена Караџићу још пре почетка процеса.

 

Караџић се на суђењу држао храбро, бранио се сам, и у међувремену успео још и књиге да пише. Вест о 40 година затвора, Радован Караџић је спокојно саслушао. Он је остао лидер Срба у Босни, рекао да му није важна његова судбина, да се борио да заштити и одбрани Републику Српску.

 

Караџићев адвокат Горан Петронијевић, изјавио је да је његов клијент оценио одлуку суда као потпуно изграђену на импровизацијама и спекулацијама, и да не постоје јасни докази који директно указују да је оптужени крив по некој од тачака оптужница.

 

«Трибунал наставља да гради мит о искључивој одговорности српског народа за све те догађаје. Као последица тога, значајно је угрожена динамика међуетничког и међурелигијског помирења на Балкану», нагласило је руско Министарство спољних послова у вези са одлуком Хашког трибунала.

 

 

Западне агенције су информацију о одлуци Хашког трибунала представиле коментарима да је таква пресуда важна за развој међународног права, јер упозорава на одговорност политичких лидера за злочине оних снага које су под њиховом контролом.

 

На Балкану су пресуду оценили другачије. У Републици Српској су се тим поводом огласили скоро сви политичари, представници јавних организација, уз напомену да је пресуда политички мотивисана, неправедна и не помаже процес помирења балканских народа. Ово је закључак и владе и премијера и председника.

 

У Републици Српској сада расте забринутост због могућих последица пресуде за судбину ове политичке формације. Страхује се да Запад користи одлуку Трибунала да елиминише Републику Српску (да је креирана од стране ратних злочинаца!). Скоро сви који су у РС ових дана изнели своје мишњење о казни, чврсто су изјавили да «никаква казна не може да промени ситуацију», позивајући се на постојање Републике Српске.

 

Занимљив је одговор Београда на пресуду Караџића. Нико од политичара није довео у питање и осудио одлуку Трибунала. Реакције руских медија су скоро потпуно потисли из јавности. Председник Србије Томислав Николић је, говорећи о пресуди, показао само забринутост за судбину Републике Српске и позвао српски народ у Босни и Херцеговини да се боре за РС. Он је обећао да ће помоћи Републици Српској да преживи.

 

25. марта, Влада Србије је издала декрет који позива «да не дође до тога да ова пресуда… буде употребљена против Срба и угрози слободу и живот српског народа у Републици Српској». Ова формулација сугерише о тежњи садашњег српског руководства да се дистанцира од онога што се дешава у Трибуналу и да спречи све што може да погорша односе између Београда и Брисела.

 

Међутим, није случајно помињање егзистенцијалне претње РС. Природу претње пажљиво треба да размотре они од којих зависи судбина Републике Српске.

 

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;