Да би се одговорило на дилему јесу ли „Панамски папири” део информативног рата, треба погледати на списак директно или индиректно прозваних личности. Кога има, а кога нема у тим папирима? И ко је све финансијски помагао ту операцију? Јер, није ваљда да „конзорцијум истраживачког новинарства” ради за ексере? Или само за идеале слободног света ослобођеног пореских рајева и корупције?

 

layanski

 

Кад је у фебруару 2002. године „Њујорк тајмс” најавио могућност да америчка влада допушта да се лажне вести инфилтрирају у медије, истина, највише у стране, чак и у пријатељским земљама, то је тада названо остварењем орвеловског предсказања. Реакције у САД биле су медијски прилично оштре, па је председник Џорџ Буш затражио од министра одбране Доналда Рамсфелда да се преиспита сврсисходност оснивања тог, како су га тада у Пентагону назвали, „Одељења за стратешку подршку и промоцију америчких интереса”. Циници су то одмах назвали „Одељењем за дезинформације”. Како су навели новинари „Њујорк тајмса” Џејмс Дао и Ерик Шмит, америчка војска емитовала је после 1980. радио и ТВ програме у Никарагви с циљем да се сруши сандинистичка влада, а својевремено је и грузијски председник Михаил Сакашвили за „Вашингтон пост” изјавио да је новац који су САД уложиле у формирање независних медија у његовој земљи „вредео више него 5.000 америчких маринаца”. Америчка компанија „Линколн груп” уложила је после 2003. године око 100 милиона долара у ирачке медије и едукацију ирачких новинара. Да би ти новинари постали независни…

 

Пентагон има уговоре с компанијама „Линколн груп”, „Си Колман инк.” и „Сајенс апликејшн интернешенел корпорејшн” у вредности већој од 300 милиона долара управо за формирање слободних медија у одређеним земљама, а тиме се, наравно, утиче и на мишљење тамошњег бирачког тела. Према подацима Илена О’Конор, из Међународног центра новинара у Вашингтону, и Дејвида Хофмана, из мреже „Интерњуз”, Влада САД помаже оснивање на хиљаде нових ТВ и радио станица широм света и спроводи обуку десетина хиљада новинара и медијских менаџера, па на тај начин утиче на стотине хиљада људи чија је професија уско везана за новинарство. Шта раде обавештајне службе по том питању, може се само наслутити. А шта раде разне међународне невладине организације и фондови у том контексту, то је тек прича.

 

„Панамски папири”? Вероватно никад у историји човечанства није било толико дубоких социјалних ломова и преврата као после 1945. Модернизација, односно брутално позападњачавање планете, избацила је из равнотеже три четвртине човечанства. Старе традиције, које су изгледале вечне, скршене су. Правила, норме, институције и тачке ослонца, све се то изгубило. Дете-ратник у Африци не признаје данас никакве забране ни наређења. Да ли би то дете-ратник убило тату или маму за 100 долара?

 

„Што да не”, одговорило ми је једно такво дете-ратник пре 19 година у Конгу. Тај радикални прекид са свим оним што је у прошлости важило, то је модерни нихилизам данашњице, то је реалност да је све дозвољено. Да не плаћате порез, перете паре на Сејшелима, у Панами или на Кајманима? Ситница? Само закон похлепе: за богатством, влашћу и женама. Максима је: „Узми оно што хоћеш”. Која разлика од клинца с „калашњиковим” у Конгу? Или од „конзорцијума истраживачког новинарства”?

 

Дакле, у „Панамским папирима” примарно препознајем мржњу неких западних центара моћи према председнику Русије Владимиру Путину. „Панамски папири”, најкраће речено, то је изузетна стратегија према изузетној личности. Сви остали у тим „папирима”, сва остала имена, само су гарнирунг за Путина. А његовог имена и нема у „папирима”, само имена његових пријатеља. Лукаво, нема шта. Заправо, Кина, Русија и Путин три су циљна објекта „Панамских папира”, при чему је Кина случај који Адам Смит, Давид Рикардо и Карл Маркс напросто нису предвидели. Па су у „папире” сада смештени и неки чланови кинеског комунистичког Политбироа.

 

Непријатељство Америке према Путину полако прераста у мржњу, а да би та мржња имала разорну снагу, она мора да постане и колективна. Идеологије су увек биле алиби мржње, онај хладни рат Москве и Запада одавно је завршен, али су ратници са Запада остали на сцени. Америчко претендовање на „посебност” у свету, веровање у надмоћност духа над осталима, то је посматрање другог као мање вредног, то је та граница између непријатељства и мржње. Је ли то и нека врста расизма – не знам, али и сви просветитељски филозофи 18. и 19. века били су на известан начин расисти, па и Кант и Хегел.

 

У „Панамским папирима” нема ниједног крупнијег америчког имена. Сви су други били наивци и будале, само Амери нису? Како онда додатно сатанизовати Путина? Баш у време кад у Русији предстоје парламентарни избори? Па пустите у оптицај те „папире”. Које сте спремали годинама и, гле, баш сада се сетили да их пласирате. За садашњу Америку мир са нуклеарном Русијом Владимира Путина је неопходност, али очито не и трајно опредељење.

 

 

ПОЛИТИКА

Тагови: ;