Украјинска криза показује да Европски интеграцијски курс Украјине није тако једноставан и добронамеран, као што то тврде Европски политичари и њихови инструментализовани медији. У фокусу Европске јавности јесте чињеница да се Европска интеграција у Украинском друштву доживљава са погрешним схватањима.

 

2-08-079086796

 

За обичне људе Европска будућност Украјине лежи у чињеници да ће у наредних 50 година Украјина постати, ако не богата, онда бар достојанствена за нормалан живот својих грађана као и у суседној Пољској. Што се тиче политичке елите, њихов циљ може се окарактерисати као очување власти и мања одговорност према бирачима. Као такви, склони корупцији, имитирали би Европску просветитељску мањину и обмањивали своје грађане. Кривица за цену коју би грађани плаћали за верност Европским идеалима била би пребацивана на државе чланице ЕУ, на њихову неодговорност и себичност као и на Европским пореским обвезницима. Украјинско друштво инспирише осећај да би Европа решила све проблеме са којима се суочавају, као и да би им богати Европљани помогли кад год им то затреба у будућности. Да ће Украјински Евро-интегрисан народ имати поуздане пријатеље и савезнике у Европи — попут Балтичких земаља и Пољске. Овакав профил грађана спада у групу са фанатичном жељом за укључивање Украјине Европском процесу. Неко може мислити да је такав став несебичан, мотивисан жељом да се помогне људима који су попут Балтичких народа и Пољака вековима били предмет Руске агресије, царског сузбијања, неспособности да изграде своју државу и осећају се као власници властите земље.

 

Овакве тврдње вођене су тврдоглавошћу па се самим тим ствара «искривљена слика» у очима народа. Наиме, Балтичке земље (Литванија, Летонија, Естонија) ушле су у ЕУ према формули аконтације. Након стицања националне независности, прецизније, како је речено у овим земљама, њена рестаурација у смислу политичких корака била је усвајање руководства ЕУ у овим државама скоро без предуслова. Ни економски показатељи ни степен зрелости демократије у Уставу, Балтичких земаља нису испунили критеријуме за чланство у ЕУ. То је резултирало масовном депопулацијом; миграцијом скоро половине становништва на подручју «старе Европе». Економија је вођена искључиво од стране субвенција ЕУ, политичким ограничењима и прописима ЕУ, пратеће политике људских права и заштите мањина. Дакле Украјина је нашла савезнике сумњиве репутације. Може се претпоставити да политичка елита Балтичких земаља жели исту формулу да примени на Украјину. Али како Европљани нису примтили кршења људских права, прогоне политичких неистомишљеника, бојкот Европских стандарда везаних за поштовање мањина, као и чињеницу да је Украјинско друштво «болесно» национализмом, радикализмом и у извесној мери затровано Нацизмом. Међутим, ствари постају јасније када анализирамо циљеве и понашање нове Украјинске Владе као и владајуће кругове у Балтичким државама и њиховим ставовима према трагичним дешавањима из Другог Светског Рата.

 

У Украјини као и у Балтичким земљама током овог периода цветала је сарадња. Политичари нису били присиљивани за сарадњу са Нацистима, већ су добровољно учествовали у политици геноцида, истребљења Јеврејског становништва, учешћем на страни Немачких оружаних снага, рату против савезника. У Естонији и Летонији у периоду од 1942 до 1943 године, формиране су СС дивизије које су се истицале у својим зверствима на нацистички-окупираним територијама Русије и Пољске. Упркос тврдњама политичара у Риги и Талину, да су тадашње валсти биле суочене са трагичним избором да бране идеју независности, док су били у борбама у редовима СС, ови људи остављали су крвав траг, и учествовали у уништавању Jеврејског гета. Штитили су концентрационе логоре Собибор и Схтугоф, а њихове «подвиге» увек ће памтити грађани Белорусије, Русије и Пољске.

 

Лидери Литваније познати су по својим апсурдним нападима на Русију и политичкој подршци Украјини, а то није случајно.

 

Иако у Литванији нису утврђене сличне јединице локалних «Нацистичких чувара батаљона» у року од три месеца након Нацистичке инвазије Русије и «чишћења земља од Јеврејског народа.» Литванија још увек није званично осудила зверства одварних појединаца попут А.Импулиавицхуса. Чак штавише, наглашавање Руске окупације у образовању и медијских хајки доприноси рехабилитацији Нацистичких саучесника; И тако ствара зид ћутања око бојкота ретких храбрих новинара и политичара који ризикују своје животе изражавајући истину о новијој историји Литваније.

 

У Украјини као и у Балтичким земљама, уместо подршке Европским вредностима на снази је историјска ревизија народних хероја истакнутим Украјинским националистима, који су били припадници СС батаљона «Nachtigall», који су злостављали и убијали људе само зато што су Јевреји, а затим настављали са погромима напредујући са Немачким трупама.

 

Украјинска Влада намерно пласира лажи Украјинској и Европској јавности, говорећи да су националисти борећи се против Немачке и Русије за сопствену независност, били приморавани да уђу у «савез са ђаволом.» Невероватна је коинциденција рехабилитације Нацистичких савезника у Балтику. У оба случајева помиње се трагедија бораца за независност, и на тај начин ниподаштава чињеница да су они починили злочине против човечности. Док се уништавање цивилног становништва само једне националности, као и учешће на страни Нациста до краја рата историјски не доводи у питање. Надамо се да ће Холандско друштво, које памти страхоте Нацизма и поштује «заслуге» својих сарадника наћи адекватно разумевање идеологије наслеђа од којих се ни Украјина ни Балтичке земље не одричу.

 

Група друштвене реакције «South-East Star»

Тагови: ;