Рећи да су српски конзервативци десничари и фашисти потпуно је погрешно или злонемарно, нарочито када такве квалификације долазе од снага у служби интереса крупног капитала

 

srbija_izbori_epa_main

 

Бранко М. Жујовић

 

Предизборна кампања у Србији, баш као и општи политички живот, лишена је основних програмских начела. Програми већине српских странака су пуки збир најбеднијих општих места. Стога можемо рећи да српски политички живот не поседује идолошки компас, а да су програмска опредељења пре маска него јасно политичко одређење. Лице Карла Маркса, по потреби прилике, поприма лик Џорџа Сороша и обратно у свим нијансама овог распона.

 

Уз то, из српског политичког живота уклоњена је баријера између истине и лажи, морала и неморала. Шта ће ко рећи или обећати, када, како и хоће ли обећано бити испуњено постало је потпуно неважно. Истина је испарцелисана тарабама примитивизма, лажи и краткорочних обећања. Живи се стихијски, у друштвеном ритму избора и странака. Хроничан стрес код људи и паничан страх од губитка јадно плаћеног радног места постали су моћно средство контроле, много моћније од било које јавне или тајне полиције.

 

У таквом сумраку стварности политичке маске се мењају чешће него чарапе на ногама. Тако данас српски конзервативци, окупљени око коалиције ДСС – Двери, у контролисаним медијима лако буду представљени као десничари и фашисти. Што је најзанимљивије, те оптужбе долазе од скривене корпоративне деснице, по правилу маскиране у европску социјалдемократију или декларативно укопану у хермафродитски, заправо имагинарни идеолошки „центар“.

 

Зар у изворном смислу „десница“ није снага која се залаже за интересе приватног капитала, управо компанија, у српском случају страних? Која то политичка снага, осим традиционалне деснице, страним компанијама шаком и капом поклања претходно уређено земљиште или десет хиљада евра за отворено и касније бедно плаћено, а у ствари привремено радно место намењено домороцима?

 

Зар управо радикална десница није склона непоштовању устава и осионим најавама његових измена, све у дневнополитичкој какофонији, пре него што се грађани о изменама устава уопште изјасне? Зар класична десница није склона крутој контроли медија? Зар радикална десница није склона партијском, пре него државном и уставном?

 

Зар радикална десница не удомљава о државном трошку своје партијске кадрове? Зар радикална десница није склона физичким обрачунима по кафанама, телевизијским студијима и улицама? Зар врло интимно кокетирање са агресивним војним савезима, какав је несумњиво Нато, није манир радикалне деснице?

 

Зар се радикална десница не залаже за супремацију мањина над већином, у нашем случају плаћених „елита“ који само статирају као представници и заступници „угорожених мањина“? Зар то Србија у Европску унију, тај јединствени геополитички израз интереса искључиво крупног капитала, иде демократски изгласаном вољом грађана или медијско-политичком диктатуром корпоративне деснице?

 

Шта више, историјски контекст потпуно потире пројекцију српских конзервативаца, дакле идеолошких ризничара традиционалних вредности, као новопечених десничара и фашиста. Зар се управо српски конзервативци данас нејдоследније не залажу за очување слободарских тековина светских ратова код нас, чак и онда када им државни медији подметну да су за рехабилитацију Милана Недића?

 

Флоскула „српске десничарске странке“ постала је згодна да се забашури суштина, односно истина. А истина је да се скривена корпоративна десница, маскирана у поменуту социјалдемократију и друге приручне приказе демократије, лажним фашизмом баца на српске конзервативце који се залажу за очување свега онога што је стварна историјска мета те исте радикалне деснице: устава и уставности, квалитета живљења свих грађана, права и уопште достојанства и слободе човека и нације, којој слободан човек треба и једино може да припада.

Тагови: ; ; ;