Завршени су парламентарни избори у Србији…

 

60675_12366345-565716436930086-7236102343366175773-n_f

 

Србија

 

Завршени су парламентарни избори у Србији. Наравно, свако их доживљава на свој начин па се анализира ко је гласао, ко апстинирао, колико је Вучић освојио са и без својих коалиционих партнера итд. итд. Углавном, може се комплетна прича свести на то да су колонијални управници напаћене Србије задовољни изборима, који су, као и сваки од 1990. на овамо били намјештени. Не види се крај мрцварењу и понижавању Србије, по старом добром рецепту енглеске обавјештајне службе МИ 5 по којој је свака Србија (па и она „микроскопска“) огромна опасност, па све треба чинити да се она и њен народ затру.

 

Јасеновац (Окупиране територије Републике Српске Крајине)

 

Представници јединог народа који се ничега не стиди на овој кугли земаљској опет, по ко зна који пут, пљују, негирају и бесрамно газе по светим српским јасеновачким жртвама. 20 година је прошло од операције „Олуја“ али Хрвати и Хрватска настављају своју бјесомучну мржњу према Србима, иако су до краја спровели план своје „тисућљетне културе“ — Трећину Срба побити, трећину покатоличити, а трећину протјерати. Јавио се и чувени Стјепан Месић који, за Бога милога, тражи да се установи број покланих у тој фабрици смрти. То је онај исти Месић који је разбијао Југославију, чији је стриц Марко војевао у усташким легионима на источном фронту (читај: на Русију), а када су Совјети заробили њега и усташку вражију дивизију, прикључио се Титовим крволочним хордама које су 1944. године наставили крвави усташки посао, али сада на територији Србије.

 

Могу да замислим ту тужну слику када су партизани хватали крајем 1944. малољетне српске дјечаке и слали их у сигурну смрт на Сремски фронт. Увијек се потресем када се сјетим прича које сам чуо у Шумадији, када су мајке, жене, родбина, данима тражили посмртне остатке својих најмилијих по беспрегледној равници да би их достојно сахранили. Колико је далеко ишла Титова мржња према Србима, свједоче, поред мора осталих, и ове три чињенице: експресно су Титини партизани затрли сваки траг усташких звјерстава у Јасеновцу и осталим стратиштима, у своју војску примили гро усташких снага, и у финалу, у самом Јасеновцу, руком Богдана Богдановића, поставили споменик Лотосов цвијет — који у масонству и окултизму представља „почаст гријеху“.

 

Хрвати, који су једино и искључиво српском заслугом сачували своје народно име, добили језик, културу, обичаје, који су два пута у 20. вијеку били амнестирани од геноцида којег су спровели над српским народом, умјесто да колективно затраже опроштај од српског народа, они уцјењују, пријете, минимизирају жртве, надносе се као нека „супер раса“ не знајући да лажи, медији, фабриковане књиге, Ватикан, ЕУ, Велика Британија и остали фактори не могу прикрити крв која вапије ка Небу.Има једна стара изрека: Можете колико хоћете, али не и докле хоћете. Срба је на Балкану (Хелму) по пописима око 1910. године било 10 милиона. Колико је данас?

 

Црна Гора

 

Коначно се неко сјетио и заједничке државе Србије и Црне Горе. То су урадили представници Демократског фронта. Са друге стране гледамо обоготворавање државе (личи ли вам то на фашизам?) Црне Горе, па нам са рекламних паноа широм ове тужне колоније стиже парола: „Црна Гора је вјечна“. Ето, пропаде Египат, нестало је Римскога Царства… али је зато Црна Гора, раме уз раме са Небеским Царством, вјечна! Можда ће неко рећи „то је комплекс мале средине“, други ће казати „ништа ново за нацију чија је историја почела 1945.“, док је, ипак, најближе становиште мојег пријатеља — да је све то тужна слика једног духовног ропства.

 

Закључак

 

Да би физички опстао, српски народ свој брод мора везати уз Русију. Да би иронија била већа, не учећи из грешака (а народ који не познаје своју историју, бива увијек дужан да је понавља) опет нисмо свјесни да су нас непријатељи, који желе нашу ликвидацију са историјске сцене, давно изједначили са Русијом, јер нас мрзе истим жаром. У Црној Гори, што се тиче политичких структура, не постоји опција која би се залагала за шире интеграције са Русијом. Али постоји она тиха већина српског народа која би то хтјела. Зато треба узети судбину у своје руке. Продубљивати на сваком плану сарадњу са Русијом и Русима којих, хвала Богу, у Црној Гори има доста. Поље рада је огромно, од књижевности, филма, музике, братских организација, привреде…ко ће све набројати. Зато ја предлажем, овим путем, прост примјер: Само да се одустане од једног протеста, од једног ручка у кафани, од једног евра просјечног грађанина — могли би штампати књиге које ће разбити мрак лажне историје која се сервира нашој дјеци и нама, организовати предавања, снимити документарни филм…и још много, много тога.

 

У данима страдалне седмице сјећамо се Богочовјека Христа који је претрпио страдања и пролио своју свету крв како би се многи спасили, па угледајући се на Његов примјер, жртвујмо и ми макар дјелић себе, за добробит и ползу нашег напаћеног рода.

 

Војислав Мистовић, дописник NEWS-fronta из Црне Горе