Марко Милачић

nedeljnik.rs

Скоро је десет година од тада. Радио сам као спасилац у Америци, држави Масачусетс, граду Бостону. Десет дана слободно. Где ћу? Идем у Њујорк. Штедели смо новац, другови и ја, покушавали нешто да зарадимо, а спасилачка дневница је минимална, 7,25 долара по сату. Знао сам да ћу у Њујорк, али не и како, не и где. Њујорк.

crkva-sveti-sava-u-njujorku2

Размишљам филмски, научно-фантастично: у Google претраживач укуцавам » orthodok church», не знајући ни за једну православну цркву тамо, у нади да, ето, макар покушам, иако све време рачунајући да од тога нема ништа. Другови, којима нудим да иду са мном одбијају, не верују у успех. Настављам. Наилазим! Црква Светог Саве, срце Њујорка, срце Менхетна. Пратим линк, проналазим е-маил адресу — све време радећи то механички, скоро и не верујући у успех — шаљем, ипак, молбу: треба ми преноћиште наредних дана. Тек неколико сати је прошло, стиже одговор: «Дођи». Питам: «Када бих могао?» Одмах одговор: «Када год желиш»!

Крећем одмах, иако ми изгледа нестварно: Масачусетс, Конектикат, Њујорк. Први пут у Њујорку, ипак лако налазим, то је најстрожији центар, 26. улица запад. Не могу да верујем да усред Менхетна, изнад врата огромне цркве, видим Светог Саву, а испред бисту Николе Тесле.

Где сам то ја? Дочекује ме отац Ђокан Мајсторовић, старешина цркве. Људина. Није причао много, упознали смо се, а онда ми је казао да могу остати колико желим и предао кључеве од цркве! Добро читате: кључеве цркве Светог Саве. Ове која је јутрос изгорела.

Ту сам био данима. Колико ми је то само значило. Рецимо, вратим се из града, отворим задња врата Цркве, дубоко у ноћи, па из собе — морало је тако, такав је распоред — прођем кроз олтар да бих стигао до купатила, да се умијем пред спавање. Онда у повратку сједнем у први ред, сам, у огромној цркви (која је налик католичкој катедрали), у скоро потпуном мраку, пред олтаром. Кроз огромне витраже пролазе вриштећа светла реклама, и допиру до унутрашњих зидова цркве.

Био сам у многим црквама — не због Бога, Бог се ваљда, ко га тражи, не тражи у црквама, него у нама — али ја сам живео само једну цркву, ја сам осетио само једну, ја сам спавао у само једној, ја сам сањао само у једној, ја сам се будио само у једној цркви, у овој која је ноћас горјела, коју је ноћас прогутао пламен. Зато сам јутрос, признајем вам, плакао као дете, осећајући оне кључеве, као да су још ту, на мојим длановима.

Не интресују ме Богови, ни конфесије, важно ми је добро: отац Ђокан је у мени остао симбол добра, као човек, као људина. Као светло. Као пламен.

Надам се да ће смоћи снаге да се дигне из овог пламена и овог пепела.

Моја црква.

Ката

Тагови: ; ;