Милан Богојевић

Мој Недељник

 

Фотографија српског војника у осматрању је обишла читав свет и постала симбол српског војника у Првом светском рату.

 

Ова фотографија је дуго називана „око соколово“ или „српски извиђач“, јер се није знао идентитет војника који је на њој приказан.

 

Фотографија је стигла чак до далеког Јапана. Отуда је допрла вест да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа српског ратника, јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.

 

Dragutin_Matic

 

Фотографија је обилазила свет а да ратник који се налазио на њој није ни знао да постоји. Све до појаве грамофонске плоче «Марш на Дрину». На омоту плоче била је чувена фотографија. Стари ратници су одмах препознали Драгутина Матића.

 

Костадинка Савић, која живи у Нишу, је познавала Драгутина Матића. Када је видела омот на плочи, узвикнула је: «Пази, Драгутин Матић..» Купила је плочу и послала је у Калетинце, на Матићеву адресу. Тако се Драгутин Матић после 50 година поново сетио војевања, Цера и Колубаре, Мачковог камена и албанских и црногорских гудура. Присећао се да су се неки људи са фотографским апаратом кретали око њега, да су га сликали.

 

А сликао га је Самсон Чернов, руски новинар и фоторепортер, дописник листова “Ново време” и “Руска реч”. Слика Драгутина Матића настала је пред повлачење наше војске преко Албаније. Чернов се нашао на првој линији фронта већ у првим данима Првог светског рата у Србији. Пратио је српске трупе и био на лицу места да би снимио борбе и разарања градова и насеља.

 

Фотографисао је и обичне војнике-сељаке и краља Петра Великог, који је дошао на прву линију фронта да узме учешће у одбрани угрожене отаџбине. Велики руски фотограф и уметник се показао и као велики пожртвовани ратни друг српске војске када је заједно са њом прешао Албанију. Тада је направио своје најбоље и вероватно најпотресније фотографије Првог светског рата».

 

Драгутин Матић је дете без детињства, дечак без дечаковања, момак без момаковања. Чувар оваца, коза, говеда, коња. Онда пчелбар. Па војник и ратовања, ратовања..две године војник, коњаник, седам година ратник».

 

Рођен је 10 јануара 1888 као најмлађе дете оца Пеше и мајке Невене. У породици је било петоро деце. Рано је остао без оца, па га је неговао и подизао најстарији брат Ђорђе (Ђоре). Због тога су га у селу звали «Драгутин Ђорин». Драгутин у школу није ишао, али је знао да чита и пише. Описменио се у војсци и рату, као и многи његови ратни другови.

 

У раној младости се оженио Круном Ранђеловић из оближњег села Сопотнице. До одласка у војску са њом је изродио четворо деце.

 

Почетком 1910 одлази на одслужење војног рока, у Београд. Регрутован је као коњаник, а касније је прекомандован у пешадију. У војсци га је затекао Први балкански рат, у коме и он учествује.

 

Био је активни учесник и Другог балканског рата. У оба ова рата војник Матић је показао велику храброст. Избијањем Првог светског рата 1914, Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности током Церске и Колубарске битке, војне власти су му повериле задатак извиђача.

 

И управо када је настала чувена фотографија Матић је био у улози извиђача. На тој фотографији Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком с бајонетом. Осим тога, на себи има и једну врсту војничког огртача, такозвани бешли, који су носили турски војници. Израђиван је од камиље длаке и служио је за заштиту од хладноће, кише и ветра. По свој прилици, то је део ратног плена српске војске из Првог балканског рата.

 

У свој завичај се вратио «негде око Божића 1919 године». Ратовао је пуних шест година, а две године је провео на одслужењу војног рока. За показано јунаштво и храброст је одликован са више ратних одликовања. По повратку у родно село, вратио се својим свакодневним пословима. Бавио се земљорадњом, а ишао је и у печалбу радећи као циглар и ћерамиџија. Једно време је био чувар градилишта својих рођака Матића у Београду.

 

Своје ратне заслуге никада није истицао, нити је од државе тражио било какву привилегију и бенефицију. Напротив, скромно је истицао «да је то била само његова обавеза према своме народу и отаџбини».

 

Ордење и медаље овог храброг српског ратника, на жалост, нису сачувани. «Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковла је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941 године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у Првом светском рату била сведок њихових зверстава.
Тако су заувек нестала знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића из три рата».

 

Цео свој радни и животни век провео је у родном Калетинцу. Из њега је одлазио у војску, рат и печалбу, али му се увек враћао јер га је неизмерно волео. У њему је и умро, дванаест дана пре свог 83 рођендана.

 

Ката

Тагови: ;