Пише Пол Крејг Робертс
Превео Срђан Ђорђевић
fakti.rs

 

Амброз Еванс-Притчард из London Telegraph је 19 септембра 2000 рекао: „Из откривених докумената америчке Владе сазнали смо да је америчка обавештајна служба 50их и 60их година прошлог века спроводила кампању усмерену на стварање ЕУ“.

 

Документи потврђују сумње да су САД изводиле агресивне закулисне радње усмерене на подстицање Велике Британије да крене ка ЕУ. Меморандум од 26 јула 1950 године даје упутства за формирање европског Парламента а потписао га је генерал Вилијам Џ. Донован, шеф контроле стратешких служби САД, претходнице CIA. Из докумената постаје јасно да је ЕУ направила CIA.

 

Вашингтон је сматрао да је лакше контролисати једну Владу него појединачне европске Владе. Будући да Вашингтон има дугорочне инвестиције у ЕУ, он је категорички против било које земље која жели да напусти тај споразум.

 

pol-kreg-roberts

 

Управо зато је председник Обама недавно ишао у Лондон. Било је потребно да објасни свом џепном кучету, британском Премијеру, да Велика Британија не може изаћи из ЕУ.

 

Као ни друге европске нације, ни Британци никада не би гласали да њихова земља престане да постоји а да они постану Европљани. Британска историја би у том случају поновила пут Римљана и Вавилонаца.

 

Деспотски карактер несхватљивих закона и нормативних аката ЕУ и захтеви ЕУ о прихватању великог броја миграната из држава Трећег света, створили су основ да британска јавност покрене питање неопходности гласања о томе да ли остати суверена држава или следити диктаторске наредбе. Гласање је заказано за 23 јун.

 

Позиција Вашингтона је у томе да Британци не требају да доносе одлуке без сагласности ЕУ јер такве одлуке нису у интересу Вашингтона. Задатак Премијера Камерона је да заплаши Британце наводним тешким последицама „одвојеног живота“. Наводно „малена Енглеска“ не може постојати сама. Британцима тврде да ће изолација за њих значити крај, да ће се њихова земља претворити у мочвару коју ће прогрес нашироко заобилазити. Све најинтересантније и најзначајније ће се дешавати свугде, само не код њих.

 

Ако кампања „Застраши Британце“ не успе и Британци ипак гласају излазак из ЕУ, остаје отворено питање да ли ће Вашингтон дозволити британској Влади да спроведе излазак демократским путем.

 

С друге стране, британска Влада ће обмањивати британски народ, као што то обично и чини, тврдњама да Велика Британија води преговоре о уступцима Брисела по питањима која се тичу британског народа. Позиција Вашингтона јасно говори да он чврсто верује у примат својих интереса. Ако други народи желе да сачувају национални суверенитет, онда су они једноставно себични. Осим тога, они не одговарају интересима Вашингтона и стога могу представљати претњу „националној безбедности САД“.

 

Британцима зато неће бити дозвољено да доносе одлуке које нису у складу са интересима Вашингтона. Мислим да ће Британци бити или обманути или подељени.

 

То је егоцентризам Вашингтона, ароганција и охолост без преседана, која објашњава и креирање идеје „руске претње“. А Русија не представља никакву војну претњу Западу.

 

Међутим, Вашингтон се супротставља Русији поморским снагама NATO у Црном мору и копненим снагама у балтичким државама и Пољској, као и ракетним базама на границама Русије. Осим тога, Вашингтон планира да закључи са Грузијом и Украјином одбрамбени пакт против Русије.

 

Ако Вашингтон, односно његови европски вазали, сматрају Русију претњом, они имају у виду да Русија спроводи независну спољну политику и делује у складу са својим интересима, а не у интересу Вашингтона. Русија постаје претња јер је демонстрирала способност да осујети инвазију Вашингтона у Сирији и спречи бомбардовање Ирана.

 

Русија је предупредила планирани преврат Вашингтона у Украјини мирним и демократским припајањем Крима и Севастопоља, поморске базе руске Црноморске флоте и руске покрајине у претходних неколико векова.

 

Можда се питате како су тако мале државе као што су Ирак, Либија, Сирија, Јемен и Венецуела успеле да постану претња за суперсилу каква је САД?

 

Из ове перспективе, оптужбе Вашингтона су апсурдне. Да ли су амерички Председници, званичници Пентагона и саветници за националну безбедност заиста сматрали ове мале државе за реалну војну претњу за САД и НАТО?

 

Не, наравно да нису.

 

Те земље су проглашене за претњу или зато што спроводе, или су спроводиле пре свог уништења, независну спољну политику и имале независну економију. А њихова политика независности на првом месту значи да не прихватају америчку владавину. И напади, којима су биле изложене, били су са циљем да буду потчињене америчкој хегемонији.

 

По мишљењу Вашингтона, свака држава са независном политиком се налази изван утицаја Вашингтона и самим тим представља претњу. Венецуела је постала, по речима америчког председника Обаме, „екстремна претња за националну безбедност и спољну политику САД“, што захтева спровођење „екстремних мера“, како би се обуздала „венецуеланска претња“, с обзиром да венецуеланска Влада претпоставља интересе венецуеланског народа интересима америчких корпорација.

 

Јасно је да Венецуела не може представљати војну претњу САД. Тако да не може бити ни „екстремана претња националној безбедности САД“. Венецуела представља „претњу“, једноставно зато што влада Венецуеле не испуњава наређења Вашингтона.

 

Русија је постала „претња“ када је руска Влада показала способност да спречи војне нападе припремљене против Сирије и Ирана.

 

Можете бити апсолутно сигурни да Русија не представља апсолутно никакву претњу балтичким земљама, Пољској, Румунији, Европи или САД. Она није напала Украјину. Али, како ми то можемо знати?

 

Да је Русија извршила инвазију на Украјину, Украјина више не би постојала. Била би опет руска провинција што је и била дуже него што постоје САД.

 

Ипак, ово је фантастична лаж високих званичника америчке Владе, чланова НАТО, британских лакеја Вашингтона и купљених западних медија и понавља се изнова и изнова.

 

Сирија још увек постоји под заштитом Русије. То је једини разлог због ког Сирија и даље постоји. И то је још један разлог због кога је Вашингтон спреман да се одрекне свега само да би уклонио Русију са свог пута.

 

Да ли су Русија и Кина свесне у каквој се опасности налазе? Не мислим да је тога свестан чак ни Иран.

 

Ако Русија и Кина схвате озбиљност ситуације, да ли ће руска Влада препустити петину својих медија страној служби? Схвата ли Русија да ће то значити њихово препуштање CIA? Ако не, зашто не? Ако да, зашто руска Влада омогућава сопствену дестабилизацију обавештајним службама Вашингтона?

 

Кина се понаша чак много неопрезније. У Кини функционише 7000 НВО које финансирају САД. Тек прошлог месеца кинеска Влада је коначно предузела неке кораке како би ограничила активности страних агената који раде на дестабилизацији Кине.

 

Међутим, чланови тих издајничких организација нису ухапшени. Њих су једноставно ставили под присмотру полиције, што је апсолутно бескорисно, јер Вашингтон може трошити неограничене суме новца за подмићивање кинеске полиције. Зашто Русија и Кина верују да су њихове полиције мање подложне миту од полиција Мексика или САД?

 

Упркос неколико деценија „рата против дроге“, испорука наркотика из Мексика у САД траје без проблема. Заиста, полицијским снагама обеју земаља веома одговара „рат против дроге“, јер им даје прилику да се митом богате.

 

У САД оне који говоре истину или стрпају у затвор или их проглашавају „антисемитима“, „унутрашњим екстремистима“ и оптужују да су уплетени у „теорије завере“.

 

Цео Западни свет — то је једна чврста антиутопија чак и гора од оне коју је описао Џорџ Орвел у својој познатој књизи.

 

То што Русија и Кина дозвољавају да Вашингтон руководи њиховим медијима, њиховим универзитетима, њиховим финансијским системом и да оснива НВО које наводно делују „у корист друштва“ које прожимају сваки аспект њиховог живота, само је још један доказ да обе Владе апсолутно нису заинтересоване да њихове државе остану независне.

 

Оне су превише уплашене, да западни медији, не дај Боже, њих не прогласе „ауторитарним“. Стога више воле да не бране своју независност.

 

Моја прогноза је оваква: Русија и Кина ће се ускоро суочити са неопходношћу да донесу непријатну одлуку — да се одлучно супротставе америчкој хегемонији, или да започну рат.

 

Ката

Тагови: ; ; ;