Наталија Пичурина 15.5.2016.

 

У ноћи између 14-ог и 15-ог маја званични сајт „Евровизије 2016“ je објавио резултате тог музичког такмичења. Победник петодневног маратона постала је  представница Украјине Џамала,која је надиграла аустралијску представницу Деми Им и представника Русије Сергеја Лазарева. Под куполама стокхолмског „Ериксон Глоб“-а зазвучала је композиција „1944“, која је власници лирично-драматичног сопрана донела рекордних 534 поена.

 

Градоначелник Кијева је већ изјавио да ће се престоница Украјине достојно припремити за организацију „Евровизије“, да ће бринути о безбедности учесника и обезбедити смештај на високом нивоу. Наведено је и могуће место одржавања такмичења: Национални спортски комплекс „Олимпијски“.

 

Украјински председник Петар Порошенко лично је честитао Сузани Алимовној Џамаладинов (то је право име Џамале) речима: „Да! Невероватан наступ и победа! Цела Украјина ти се срдачно захваљује, Џамала!“ И на свом Твитеру председник је написао: “Лично сам честитао Џамали на победи. Данас се њеним гласом обратио свету сав украјински народ. Истина је као увек победила!“

 

big

 

Добро, такмичење је такмичење, увек има победника и губитника. Али, појављује се питање: “Да ли је победила истина?“ Али пошто је у „демократском друштву“, каквим за разлику од руског себе сматра нова украјинска политичка елита, дозвољено преписивање прошлости, покушаћу да одговорим председнику.

 

Као човек који живи у многонационалном јужном региону Русије, знам како се пажљиво и са поштовањем треба односити према историјској ИСТИНИ, нарочито према њеним трагичним догађајима који су понекад сурово ломили судбину не само малог човека, већ и читавих народа.

 

Сматрам да свршени студент Факултета за међународне односе и међународно право при Кијевском државном универзитету и професионални политичар и државник, зна цену сваке јавно изговорене речи…

 

Џамалина песма посвећена је „горкој судбини кримских Татара током 1944 године“. Овде треба напоменути да сваки народ има свој тренутак „Х“, када сваки грађанин доноси одлуку: С ким си? На чијој си страни? Зар Петар Алексејевич није знао да су у  време док су сви народи СССР устали у одбрану отаџбине, кримски Татари сервилно дочекивали фашистичког окупатора? Има ли оправдања за злочине колаборациониста? За земљу која је изгубила милионе својих грађана не постоји потврдан одговор на то питање.

 

Док је казањски Татарин Муса Џалил очекивао стрељање у затвору Маутхаузен и писао своје потресне стихове, вође кримских Татара слагале су оде А. Хитлеру. Оставимо стихове на страну, али како да се оправдају масовна бекства младих кримско-татарских регрута који нису хтели да иду на фронт у Великом Отаџбинском рату? Каквим великим идејама може да се протумачи стварање одреда  татарске полиције и казнене операције против житеља руских, јерменских и украјинских села у којима су после мобилизације остали само немоћни-жене, старци и деца?

 

Плашећи се праведне освете, део издајника бежао је са окупатором а да није претходно ни спрао крв с руку. Касније су настављали свој прљави план у саставу редовних снага армије Рајха и утопили се негде у запећку Европе, променивши имена Махмут и Мурат у Мишел и Мајкл. Совјетска армија надирала је жестоко, а они за које није било места на фашистичком валову били су осуђени и депортовани у Казахстан.

 

Петре Аксејевичу! Питајте рођаке стрељаних партизана или обешених мирних грађана Крима: да ли је то ратна правда? Тема је трагична и нимало „пријатна“, али тамо у Казахстану досељеници су имали име, посао, могућност да живе и школују се. По повратку на Крим, кримски Татари су се мирно уклопили у судбину и живот полуострва. Татарска општина је добила џамије, медресе; водила је активан политички и културни живот. За злочине очева земља се није светила деци…

 

Занимљива коинциденција… На дан политичке победе музичке лажи, Петар Алексејевич је на церемонији поводом украјинског новог празника, Дана сећања на жртве политичких репресија, рекао: „Хибридни рат увек почиње идеолошком офанзивом. Тврдој војној сили обично претходи мека сила (soft power). Пре него што пуцају у тело, убијају душу“.

 

У том делу, преписаном из уџбеника политичких наука, наизглед је све тачно (узгред, састављачи председничких говора нису узели у обзир да је то исто говорио и амбасадор Украјине у Србији, г-ин Александрович, поводом традиционалног руског присуства у тој земљи). Петар Алексејевич је затим рекао: “Неопходно је завршити процес декомунизације, јер је то питање украјинске националне безбедности, као и наше одговорности за будућност, морални дуг пред милионима и милионима Украјинаца које је уништио бољшевизам“.

 

Председник је изјавио да су већ промењени називи 688 насељених места и 15 рејона; у обласним центрима промењени су називи улица, демонтирано је хиљаде споменика руским и совјетским јавним личностима. У својој идеолошкој опијености он је додао и ово: „Избацити имена џелата са карте Украјине – о томе нема расправе… Нећу дозволити да карта Украјине буде ишарана новоруским топонимима“.

 

Говорећи о декомуникацији, Петар Алексејевич је питао грађане Украјине: “Зар има неког ко не чује да нас управо одавде, испод крвљу заливене украјинске земље и из других гробова позивају жртве комунистичког режима?“

 

А вас ћу, Петре Алексејевичу, као унука оног кога је комунистички режим спасао од јеврејског геноцида, да подсетим: “Крв са Донбаса Вас ни на шта не позива? Да ли сањате ноћу 4057 мирних грађана-мушкараца, жена и деце који су погинули на доњецкој земљи?

 

Па, искрено ми је жао Украјинаца који су услед идеолошке непромишљености дозволили да њима овлада безумље борбе са сопственом историјом, у којој као и у свакој прошлости има свега…

 

Украјина је крочила у нови круг преписивања историје и Џамалина песма је стигла као поручена.

 

Уз мој „руски став“ биће врло занимљиво додати и овај текст који је објављен на страницама друштвене мреже Фејсбук.

 

***

 

Карен Гегамјан

 

Написаћу последњу објаву о Евровизији и заћутаћу…

 

Мало ко зна да је Џамала, тј. Сузана Џамаладинова, по мајци Јерменка а по оцу Татарка. Кримски Татари нису били депортовани само због масовног саучесништва са хитлеровским окупаторима у редовима националних дивизија Вермахта, већ и због учешћа у периодичном, понекад масовном „пуштању крви“ током 1942-1944 нетатарског становништва које је живело на територији Крима – углавном Јермена, Грка и Руса. Омиљена „досетка“ била је обележавање белом кредом крста на вратима, маркирање потенцијалних жртава или, по њиховом мишљењу, сумњивих грађана (узгред, то су радили у Бакуу и Сумгајиту за време јерменског погрома). Ноћу су упадали у куће, одводили жене и убијали оне што су пружали отпор, већ зависно од ситуације.

После ослобођења Крима од стране РККА (Радничко-сељачке Црвене армије), НКВД (Народни Комесаријат унутрашњих послова) није имао времена за откривање и филтрацију нацистичких саучесника међу кримско-татарским становништвом. Зато су и одлучили професионално и крајње организовано да их депортују на неко време у далеке степе, где су имали храну, били снабдевани, добијали место где би могли  да опстану, обрађују земљу, тј. да живе. Наравно, то није био Крим, али ту је била родбина, деца. Треба рећи да Јермени у Турској нису знали за раскош звану депортација. Њих су клали, одсецали руке, ноге, линчовали, силовали, пљачкали, одводили у ропство. Све у свему, стандардни пакет мера који прати било који геноцидни чин. А Турци у склопу тих догађаја кажу Јерменима да „није било никаквог геноцида“, као „све је то измишљотина, грозничаво бунцање распаљене јерменске маште“.

 

У крајњем случају, кримски Татари су успели да се врате на земљу својих предака. Кроз извесно време добили су од московских власти (а не украјинских, за 22 године) приличне повластице, што се не би могло рећи за Јермене који су од Турака добили у наследство много крваве историје и расељавање по целом свету.

 

На крају крајева, ћерка (Џамала) не пева о злочинима татиних сународника према маминим, већ о томе како су их све депортовали.

 

Предлажем да се на следећем такмичењу, правде ради, појави песма у којој ће се опевати двестогодишња најезда кримских Татара, током  које су пустошили, пљачкали, убијали и одводили у сексуално ропство Украјинке које су живеле у Запорошкој Републици (Козачком Хетманату). За два тужна столећа, за обичне украјинске сељаке мислим да ће бити много више прича и песама за Евровизију, него за месец дана депортације у време Стаљина.

ФБрепортер

Тагови: ;