Пише Владимир Вучковић, магистар криминологије

 

„Политичка борба која се окончава победом једног кандидата тако што овај, на пример, добије 51% од укупног броја гласова, имаће за резултат диктаторски инструмент власти маскиран у демократско рухо, јер ће 49% бирача бити под владавином инструмента власти коју нису изабрали него им је наметнут. И то је диктатура“, написао је својевремено Пуковник Моамер Ел Гадафи.

 

Постоји много разлога због којих сам у серију текстова под називом „Тоталитарне династије света“ ставио Пуковника Моамера Ел Гадафија. За његов режим се не може рећи да је био династија, али сам прилично сигуран да би га, у одсуству преврата, након његове смрти на челу Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије наследио његов син Саиф Гадафи.

 

Gadafi

 

Млад и амбициозан официр Моамер Ел Гадафи, након завршетка војне академије у Бенгазију 1965 године, одлучује да оде на усавршавање. У Енглеској оснива Савез слободних официра и почиње да кује завјеру против актуелног режима у Либији. По повратку у отаџбину поново успоставља контакте са својим некадашњим пријатељима и колегама са академије и креће у акцију. Дана 1 септембра 1969 године група од око 70 официра под командом Моамера Ел Гадафија заузима државне објекте у Бенгазију и свргава монархију веома лако. Комплетна либијска војска стаје иза 28-годишњег Гадафија и убрзо сви градови у Либији проглашавају нову власт.

 

Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија је основана након свргавања старог и уморног либијског краља Идриза. Моамер Ел Гадафи одлучује да формира нови систем и да заосталу Либију учини модерном државом. Потпомогнут великим нафтним богатством, Гадафи успева да од Либије направи право економско чудо. Граде се модерни путеви и локалне саобраћајнице, водоводи, школе, болнице, хотели, аеродроми, луке, системи за наводњавање. Једном ријечју, почиње ренесанса. Након доласка на место вође револуције Моамер Ел Гадафи обећава да ће свака кућа у Либији имати питку воду. То обећање је у тадашњим приликама звучало једнако реалистично као одлазак првог човека на Марс, али је Пуковник успео да га претвори у реалност.

 

tz4lr5se

 

Огромна количина новца у Либију привлачи фирме из читавог света. Путну инфраструктуру претежно раде немачке и италијанске компаније, електричну инфраструктуру југословенске, пољопривредне радове изводе бугарске компаније, медицинско особље је великим делом било доведено са Кубе, с тим да су доктори већином били Југословени и Румуни.

 

Велики број стране радне снаге могао је да у своје земље, по повратку из Либије, осим издашних хонорара понесе и лепе успомене. Гадафи је био свестан, да су инострани радници најбољи амбасадори Либије, па је радницима из иностранства режим омогућио све лагодности и права као и својим грађанима.

 

Радници су могли слободно да се крећу по целој Либији без икаквих ограничења или пратње војних и полицијских снага. Према сведочењу једног радника који је средином 70-их радио у Триполију, може се видети да су медицинске услуге које су радницима пружане биле потпуно бесплатне, а ни лекови се нису наплаћивали. Храна је била много јефтинија него у тадашњој СФРЈ, а снабдевеност продавница је била на таквом нивоу, да се могло наћи и „птичје млеко“. Алкохол је био најстрожије забрањен чак се није служио ни у локалима. Просјаке је било немогуће видети на улицама либијских градова.

 

Туристи и страна радна снага одмах би по доласку на аеродром били упозорени да се склањају са пута ако сретну војни конвој, јер је у то доба војска заузимала највиши положај и била јако важна институција. У случају да се деси саобраћајна незгода, према сведочењима људи који су радили или туристички долазили у Либију, странац би без обзира на све био кривац јер, да није дошао, тако нешто се не би ни догодило.

 

gadaffi

 

Народ је волео Пуковника Гадафија. Мноштво „наших људи“ који су радили у Џамахирији тврди да су много пута видели Пуковника како у белој отвореној лимузини под пратњом пролази улицама Триполија и да се народ одмах спонтано окупља у шпалире како би поздравио вођу, који им је како они кажу дао све. Било је и величања култа личности, али ако је неко добар владар он заслужује да буде вољен и поштован у својој држави. Центар Триполија је био посебно место где се величао вођа, јер су слике са његовим ликом биле истакнуте на све стране.

 

Пуковник Гадафи је привлачио пажњу света на многобројне начине, почевши од његовог упечатљивог стајлинга инспирисаног духом Африке и Сахаре, па све до његове личне гарде сачињене од Амазонки. У Зеленој књизи пуковник пише: „Жена је људско биће и човек је људско биће, то је неоспорно и о томе нема сумње. Према томе, људскост мушкараца и жена аксиоматски су изједначени. Правећи разлику између мушкарца и жене из аспекта људскости је без оправдања“.

 

Либија је у време Џамахирије полагала велики значај образовању и описмењавању становништва. Раније сам нагласио да су грађене школе широм земље, али је велики број људио који је имао ту жељу могао ићи на школовање у иностранство о трошку државе. Студенти који су ишли да студирају ван земље имали су обезбеђене високе стипендије и плаћене школарине, које је финансирала Влада Либије.

 

О образовању Гадафи говори на следећи начин: „Друштво које забрањује знање, као и друштво која има монопол над знањем је реакционарно друштво које је слепо окренуто ка незнању и у супротности је са слободом. Незнање ће нестати онда када свака ствар буде представљена онаквом каква јесте и када њено упознавање буде доступно сваком човеку на начин који њему одговара.“

 

Либија је играла велику улогу у заустављању хиљада илегалних имиграната који су од сурове афричке реалности покушавали побећи у Европу. Људи који су посећивали тадашњу Либији увек су наглашавали две ствари. Да је полиција била присутна свуда и да су улице либијских градова сређене и чисте као „апотека“.

 

Гадафија можемо симпатисати или мрзети, али чињенице које указују на добар и богат живот грађана Либије у његовом времену о њему говоре много. Насилно свргавање власти које је изрежирала неколицина земаља развијеног запада, показало је ко је Моамер Eл Гадафи.

 

Пуковник се није предавао ни једног тренутка и на крају је испунио обећање дато пред камерама многих медија: „За мене постоје само два излаза, а она су победа или смрт“.

 

Пустињски лав се борио до краја, мада је могао са великим богатством побећи из земље, и показао је да су му његов народ и вољена Џамахирија изнад свега.

 

Зато већ сада можемо да кажемо.. БИЛО ЈЕ ПОТРЕБНО ПАР ГОДИНА ДА СЕ ЛИБИЈЦИ ПОКАЈУ, А ЦЕО ВЕК ЋЕ БИТИ МАЛО ДА ПЛАТЕ ГРЕШКУ

 

Ката

Тагови: ; ; ;