Тихо у Русији и гласно Украјини чула се светска вест да су пилота Надежду Савченко данас разменили за руске добровољце — Јерофејевим и Александровим. Њих двојица су стигли у Москву, а сат времена касније дочекана је и Нађа на кијевском аеродрому.

 

Савченко

Председници обе земље потписали су уредбе о помиловању осуђеника.

 

На московском аеродрому «Внуково» Руси су дочекани тихо. На интернету се појавило тек неколико фотографија сликаних из далека. Исто тако, без буке и камера, са Ростова на Дону полетела је у Украјину Надежда Савченко.

 

Дочекали су је у Кијеву као народног хероја. На аеродром су се окупили и чланови породице националисткиње, који су већ постали «звезде» у земљи, председник Порошенко и цела галаксија званичника. И много, много новинара — украјинских и страних.

 

Вишег поручника Савченко су окружили са свих страна, као фигуру од светског значаја. Националискиња је уживала у осећају самоважности.

 

— На три метра од мене! Седла сам две године у самици! — викала је новинарима којима је била окружена, и окретала се тако да сви могу да је сликају, вриснула да ће дати свој живот за Украјину на бојном пољу, и како јој је жао што не може вратити мртве «хероје» који су гранатирали градове Донбаса.

 

Шоу је успео. Порошенко ће успети да са земље подигне свој ништавни рејтинг, а Украјинци ће имати о чему да разговарају уместо о тарифама и ценама који свакодневно расту, па чак и уместо рата.

 

А Русија се избавила од «главобоље» у виду подстрека за Украјину и Запад — те мале ствари коју већ колико месеци користе као главни узрок за критике и антируске резолуције.

 

Још једно питање — шта ће сада Украјина радити са тако популарним и у исто време радикалним квазиполитичарем, ватреним нацистом који позива на «умирање на бојном пољу», а коју је сам Кијев већ учинио послаником Врховне Раде, па чак и Европског парламента? Посланик позива на рушење примирја и напад на Донбас, и све то у време таласа народне еуфорије?

 

Кијев је себе поставио замку учинивши светским политичарем човека без грама политичке културе, дипломатије па чак и образовања. Она је војник, који је прошао Ирак а напустила Донбас усред рата, много пре свих примирја. Она је брутално мучила затворенике, хвали се тим да равнодушно гледа на ране и лешеве. Да није руског затвора, она би заувек остала мали шраф у казненој операцији Кијева, љути русофоб, кога могу убацити у битку. Она није знала како да се понаша у руском суду пред наоружаним чуварима, а још мање ће ћутати у Кијеву, међу хиљадама радикалних фанатика.

 

И сада је Савченко, наравно, опасна за Кијев, који настоји да од Русије учини агресора, а себе — несрећну малу земљу, која се брани од огромног комшије са нуклеарним оружјем. Згодно је имати такве војнике као што је она у циљу одржавања морала, али не и у Европском парламенту.

 

«Случај Савченко» већ недопустиво дуго траје. Толико убица има у затворима, али су се око једног баш потрудили да направе мученика. И Украјинцима није страна словенска особина — поистовећивање мученика и хероја. Русија је покушала да заврши процес што тише, али очекивати исто од Украјине није било могуће.

 

Сада ће бити занимљиво посматрати Кијев: како ће се они који су се борили за повратак Савченко, снаћи са радикалним позивима своје «херионе»?

 

 

Тагови: ; ; ; ; ;