Отворено писмо брата Дејана Берића:

Добро вече свима…

 

13327610_10154220906139452_2172854499204626410_n
Код нас се ништа посебно не мења, артиљерија Украјинца и даље ради и иду пешадијске борбе на одређеним правцима.
Како кажу синоћ је било жестоко у Доњецку и околини, ми смо јутрос отишли поново на «пром зону» али се вратили назад јер како кажу није било потребе залазити тамо, и већ пред вече зову да се вратимо треба помоћ решити се снајпера.

 

Значи ништа се посебно није променило.

 


Сем једне ствари а то је да сам после дугог вагања решио да завршим са својим боравком на Донбасу.

 


За моје претпостављене то је био шок,али су се као сви нормални људи сложили са том одлуком. Лекари већ скоро пола године забрањују ми у потпуности ићи на прву линију не толико због кичме то се лако решава јер не носим панцир ни ништа тешко, него због тих силних контузија које прете да у потпуности наруше здравље а после тога ником нисам потребан па ни себи самом. Тако да је дошло време да се мало мисли и о будућности.


А не могу да пустим моје борце да иду без мене и тако иде то из дана у дан у недоглед и ниједну терапију нисам одрадио како треба.

 

По неким нашим плановима отприлике ми треба месец дана да предам дужности, и решим проблем још пар снајпера који раде са великим калибром са украјинске стране и после тога бих могао полако да кренем даље.
Одлуку сам доносио добра два месеца и прошли понедељак објавио претпостављенима.

 


Како сви овде кажу то ће бити велика морална подршка украјинцима и велики ударац нашим борцима али сви треба да схвате да смо ми сви овде добровољци и да дође време када осећаш да више не можеш да пружиш максимум и тада је много боље отићи него довести у проблем целу групу или батаљон својом физичком неспремности.

 


За Украјинце се не бринем они ће пробати да искористе ту вест али ће убрзо да им покажу снајпери које смо обучили да један човек не чини рат већ добро организовани људи у којих је велико срце,и моји момци и девојке (имамо две девојке које завршавају обуку која је ужасна и дуга била) ће да покажу да су достојни наследници батаљона специјалнова назнацениа ДНР-а.

 


Искрено не жалим ни за једним тренутком проведеним у борби за народ Донбаса у заштити нејачи и цивила од нових фашиста подржаних западом,ни за једну рану ни дане које смо проводили без мрвице хлеба а било их је много. Сад је већ то солидно организована армија која не да може да да достојан отпор, него и да крене напред.

 


На штабу се надају да ћу после опоравка који неће бити кратак јер треба баш доста посла да се вратим у солидно физичко стање да се вратим назад,али ја сам уверен да је од мене било више него довољно.
Ниједном нисам одбио ниједан задатак и ако су многи били такви да није било никакве шансе да се вратимо назад,па смо преживели. Противничких снајпериста нико није уништио колико је један Србин овде а непријатељских војника боље и да не пишем колико.

 


Међутим то је рат а у рату ако ти не убијеш будеш убијен или људи око тебе,сурово али је тако.
Тако да сам ја веома поносан на оно што сам као Србин оставио овде а то је колико год то неки у Србији хтели да умање,остало је великим словима уписано име СРБИЈЕ.

Здравље и Мир нека су уз тебе а Бог да нам те чува!


Хвала ти на начину на који нас представљаш и којим пружаш пример честитог и храброг човека!
Понос Србије!

Тагови: ;