Путинова «спорна» жеља да у српској влади буду људи који ће радити у интересу односа Русије и Србије није била порука упућена Вучићу и српској јавности. Била је то порука Западу да Русија више нема потребу да крије своје интересе на Балкану, где се последњих година појављује и као заштитник српских интереса. Не само да као велика сила мотримо на Србију него већ јесмо у Србији, суштински је била Путинова порука.

 

zeljko-cvijanovic_620x0

 

 

Шта је Вучић тражио у Москви?

Два су разлога зашто су Вучићева изненадна посета Москви и састанак са Владимиром Путином узнемирили западне амбасаде и агентуре у Београду. Први је питање тајминга: Вучић се видео са руским председником уочи формирања владе, у моменту кад амбасадори Квинте чине све да сузбију сваки траг руског утицаја у Србији. Други разлог је изненађујуће отворена изјава Путина после састанка у којој је показао очекивање да ће у Вучићевој влади «достојно место заузети људи који ће обратити озбиљну пажњу на развој наших међудржавних односа».

 

Наравно, то је било довољно да Вучићеви противници покажу бојазан да Путин «саставља» српску владу, нагађајући ко би могли да буду «руски људи» у њој. Осим што су додатни западни притисак на Вучића, такве реакције су на погрешном трагу. Иако се Русија и западне силе боре за утицај у Србији, желећи да виде што више «својих» људи у влади, та врста притиска није својствена Путину, и, кад се он помиње, обично се Москви приписују својства притисака каквим је Србија изложена са Запада. Симетрија не стоји и по томе што западни утицај на површину избацује људе који се боре против српских националних и државних интереса, док сваки руски утицај афирмише њихову одбрану.

 

Путинова «спорна» жеља да у српској влади буду људи који ће радити у интересу односа Русије и Србије није била порука упућена Вучићу и српској јавности. Била је то порука Западу да Русија више нема потребу да крије своје интересе на Балкану, где се последњих година појављује и као заштитник српских интереса. Не само да као велика сила мотримо на Србију него већ јесмо у Србији, суштински је била Путинова порука.

 

Она је утолико значајнија што централни Балкан улази у период дестабилизације, коју изазива понашање САД и Велике Британије. Иако је притисак много видљивији у Македонији, Српској и Црној Гори, његова централна тачка је Србија, земља антинатовски расположених грађана, која се нашла у залеђу америчког ракетног штита у Румунији, окренутог ка Русији. Тај «штит», који Москва доживљава као отворену ратну претњу Запада, још више компликује положај Србије, која се нашла у позадини натовског фронта према Русији. Нема сумње да ће водеће земље НАТО, што њихове намере према Русији буду агресивније, утолико бити мање спремне да трпе утицај Москве у својој позадини.

 

Отуда, оно што су Путин и Вучић имали да кажу један другом много је више од састава владе. Мрачни облаци, опасности од обојених револуција и сламање последњих трагова отпора надвили су се над централним Балканом. Очекивано је да у таквој ситуацији они размене своја гледишта, будући да је тешких питања и превише: на који начин Србија може да задржи своју неутралност?; шта је црвена линија чији прелазак би Русија сматрала непријатељским понашањем Србије?; који је ниво и шта су гаранције руске помоћи Србији да задржи стабилност и тренутну међународну позицију?…

 

Вучићева изборна листа тражила је и добила политичку подршку руске власти. Исто то из Москве имале су коалиција Ивице Дачића и Шешељеви радикали, који су за савез са Русијом. Листа Двери-ДСС такође је говорила о ослањању на Русију. Према томе, чак 195 посланика у парламенту чине странке које се противе томе да Србија окрене леђа Русији, што износи 78 одсто посланичких гласова.

 

Али то не значи да ће Вучићева влада бити искључиво проруска. Он ће, као и у претходном кабинету, настојати да задржи досадашњи међународни баланс. Оно, међутим, што ће бити промена у наредној влади у односу на претходну јесте оно што Вучић назива њеним «борбеним» карактером. Биће то влада чији састав ће, поред осталог, показати и намеру Београда да се одупре дестабилизацији и претњама обојеном револуцијом. Утолико пре што једва скривена западна подршка протестима у Београду (Херцеговачка) и Новом Саду (РТВ) указује да је мобилизација снага против још несастављене владе далеко одмакла.

 

Има ли ишта логичније него да мандатар такве владе посети Москву, која је, уз Пекинг, највећа сила која се противи дестабилизујућим обојеним сценаријима? Претходна Вучићева влада имала је два међународна приоритета: први, ничим не изазвати Запад на бруталну реакцију; и, други, никако не окренути леђа Русији. Биће логично да његова следећа влада задржи оба та приоритета. Само на измењеним местима.

 

 

Жељко Цвијановић, уредник портала «Нови стандард»

 

 

 

 

Извор

Тагови: ; ; ;