Ката Буцик за NewsFront Serbia

 

«Срби морају да науче да не треба да показују песницу пред великима, а да попуштају пред малима, него управо обрнуто» забележио је Жорж Клемансо, Председник француске Владе.

 

Француски генерал Азан је средином септембра 1918 са великим узбуђењем забележио атмосферу кад је васкрсла српска војска после ураганске артиљеријске канонаде кренула са планинских висова Солунског фронта у свеопшти јуриш за ослобађање отаџбине.

 

2v

 

«Српски војска Војводе Мишића чека, са узбуђењем и ватром у срцу, тренутак да кидише, да би понова заузела своју земљу и повратила напуштена огњишта. Доцније, ноћу, сва Мишићева војска наваљује са неописивим заносом према рођеној земљи. Главни напад напредује идућих дана. Српски војници, који са собом нису носили храну већ само муницију, овуда пролазе и појединачно туку бугарска и немачка појачања која стижу убрзаним маршевима. Ослобођење Србије и поход на Аустроугарску поверени су Првој и Другој српској армији под командом генерала Мишића и Источне француске армије под командом Анрија. Српски војска, чији су људи наелектрисани доласком у своју домовину, општа је претходница савезничких армија према северу».

 

Незадрживи српски напад је сломио Бугарску и она потписује сепаратни мир. Ситуација на свим фронтовима се неочекивано мења у корист Антанте. Немачки цар је бесан на Бугаре и пише њиховом главном штабу да је «срамота што је 60 000 српских војника одлучило судбину рата».

 

4v

 

«Српски армија је учествовала је у свим биткама, марширала је без одмора, без заустављања, увек у тесном контакту са непријатељем кога је држала за гушу, врло често без хране, не познавајући ни умор ни глад, гоњена увек напред вољом да победи пошто-пото», слави српско оружје француски Министар спољних послова Стефан Писони.

 

«Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања у свету? То су сељаци, скоро сви. То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу, и господари својих њива. Окупљени око свога краља и своје заставе за слободу земље. Ти сељаци су се без напора претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих, написао је похвалу српском војнику Маршал Франше д’Епере, врховни командант савезничких армија на Солунском фронту, у предговору књиге «Витезови слободе».

 

Након Великог рата, када су оружје и пропаганда утихнули, и непријатељске војсковође су одале почаст Србима.

 

5v

 

«Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада за војнички најјаче од свих наших непријатеља. Они су нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани», записује у мемоарима аустроугарски генерал Алфред Краус.

 

Заповедник офанзиве против Србије 1915 и главнокомандујући немачких армија на Источном и Балканском фронту, фелдмаршал Аугуст фон Макензен такође је одао почаст српском народу и оружју.

 

7v

 

« Ми смо се мало познавали, али српски народ има велике врлине, које треба да сачува и у којима мора да васпита будуће генерације. Будите без бриге за вашу будућност, јер оно што сте ви пружили премаша и насмелија очекивања. У српском народу се скрива песник и јунак. Ви морате живети, а Немци ће вас убудуће правилније ценити», написао је Макензен.

 

Немачки политичар и војни писац Рудолф Дамер је после рата у књизи «Ратовање по Србији» написао: «Природна интелигенција, страшан патриотизам и амбиција су учинили да је српски народ способан да створи у Европи сигуран и моћан положај и напредује до великог богатства. У Србији је живела на еруптивном терену жарка национална страст чија је поезија нагнала чак и нашег учитеља Гетеа да јој се диви. Народ који жртвује сва добра света националним идеалима, ма колико они били химерични, заслужује у основи наше поштовање, мада смо били приморани , ради сопственог очувања, да маршујемо против њега, као против непријатеља».

 

Парадоксално, ове похвале противничких војсковођа биле су својеврстан посмртни говор Србији, која је нестала као самостална држава са свим својим врлинама и манама. Она се утопила вољом двора и његових политичара у нову заједничку државу Краљевину СХС, заједницу у којој су дојучерашњим непријатељима опроштени сви злочини.

 

3v

 

Искрени ратни савезници Срба су одмах посумњали у одрживост овакве државне творевине, а међу њима је предњачио Жорж Клемансо, француски Председник Владе и Министар рата у судбоносним данима Првог светског рата, је на мировној конференцији 1919, на којој је озваничен завршетак Првог светског рата, рекао:

 

«Приликом закључења ове наше Конференције мира ја морам, пре него што сиђем са овог подијума, да изјавим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име: Србија».

 

Иако је била међу силама победницама, Србија практично није директно учествовала у мировним преговорима јер је, уместо српске, направљена југословенска делегација у чије чланство су уврштени и дојучерашњи хабзбуршки Министри које савезници из Антанте нису хтели да прихвате, пише Борис Субашић за Вечерње Новости.

 

6v

 

На мировној конференцији после Великог рата је изнет податак да је Србија изгубила 1 247 435 људи, односно 28% целокупног становништва из 1914 године. Према статистици прављеној за Версајски мировни уговор Србија без Косова и Метохије и Македоније је у рату изгубила чак 43% популације.

 

У опустошеној Србији су се после 1918 могле формирати «читаве дивизије» од тешких инвалида. Око 500 000 деце је постало сирочад.

 

91 годину је Србија дављена у Краљевини у којој јој је вечито пребацивана тежња за доминацијом и у крви убијана у СФРЈ због оптужби за хегемонизам.

 

Победница из два рата је сатирана попут губитника, крива без кривице и ваљаног суда и коначно побеђена уз једноставну формулу «Србе на Србе».

 

8v

 

Непун век након блиставих хвалоспева светских моћника, бомбе су сатирале Србе, најусамљенији народ на планети, а друга генерација савезника је осула низ увреда на народ који то, ако се изузме његова сопствена наивност и глупост, ничим реално то није заслужио.

 

«Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста». (Жак Ширак, Председник Француске)

 

«Молим се да се ватра небеска обруши на Србе». (отац Пјер, француски свештеник — хуманитарац)

 

«Што се Срба тиче, то је данас један болестан народ». (француски генерал Жак Кот)

 

«Србе треба бацити на колена». (Клаус Кинкел, немачки Министар иностраних послова)

 

«Срби су злочиначки дупеглавци». (Ричард Холбрук)

 

«Зауставите Србе. Одмах. Заувек». (Маргарет Тачер)

 

«На несрећу, нисам побио све Србе». (Томислав Мерчеп)

 

«Нека се Срби подаве у сопственом смраду». (Хелмут Кол, немачки канцелар)

 

«Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства». (Тони Блер, британски Премијер)

 

«Нема мира док Србија не буде војно поражена». (Срђа Поповић, адвокат)

 

Када мало боље размислим, у праву је тај Срђа. Лако је Србе у миру преварити. Треба да се нађе неко да Србе војно порази, макар то било пола планете. А и онда не иде баш глатко.

 

 

Ката

Тагови: ; ;