Ката Буцик за NewsFront Serbia

 

У Републичком фонду за здравствено осигурање Србије, Филијала за град Београд је увек језива гужва. Свако ко је принуђен да отвори или овери здравствену књижицу у овој установи, мора бити спреман на дуготрајно чекање у реду у загушљивој просторији и службенике који раде када им се прохте и иду на паузу без обезбеђене замене.

 

Republicki-fond-za-penzijsko-i-invalidsko-osiguranje-Srbije-6-620x350

 

Испостава Врачар је увек била изузетак. Да ли због мањег броја становника на тој опшини или другачије организације, не знам, али сам увек била привилегована у смислу да испред овог шалтера никада нема више од два човека у реду.

 

Данас није био уобичајен дан. Од четири службеника, један је управо кретао на паузу, друга се бавила „својим послом“ који очито није имао везе са оверавањем књижица, а трећа се шетала по филијали. Четврти је радио у свом успореном ритму.

 

Проблем је настао када је шефица, девојчурак од непуних тридесет, напућених усана и незаинтересованог погледа, забранила службенику да преко реда прими старца који је једва ходао, ослањајући се на штап.

 

Сви смо навикли да су људи у реду нервозни и непријатељски настројени према онима који би покушали да прођу преко реда, али овога дана су у реду били они Београђани које памтим из периода пре ратова, санкција и транзиција које су нас неминовно промениле на горе.

 

Прво се побунила једна лепа, елегантно обучена жена, захтевајући да старца пусте преко реда.

 

Шефица је одбила.

 

Исти захтев су упутили, један за другим, сви који су стајали у реду.

 

Шефица је одбила.

 

„Ко је следећи за Врачар“, питао је успорени службеник, за кога неко у реду рече да се зове Јанко.

 

Људи су одбили да се покрену из реда.

 

Грађанска непослушност. Спонтана, неорганизована, непланирана.

 

Нисмо попустили..нико од нас..

 

Одавно то нисам видела у Србији. Да људи, овога пута Београђани, делују као један.

 

Док смо тврдоглаво, без коментара стајали у реду, испред наших очију је избила свађа између службеника. Ружна, гласна, пуна увреда, на очиглед свих нас. Непрофесионално и неваспитано. Тако се не решава колегијална нетрпељивост.

 

Стајали смо забезекнути сценом. Верујем да је свако од нас у мислима имао само једно..Е, доста је било.

 

Не можемо да утичемо на бахатост шалтерских службеника. Не можемо да из убрзамо. Не можемо да их натерамо да раде. Заправо, систем је такав да им не можемо ама баш ништа.

 

Сем да стојимо и да их бојкотујемо.

 

И да до краја тог дана у устима имамо онај ружан, бљутав и горак осећај.

 

Морали су да пусте човека.

 

*Слика је преузета са интернета

 

Ката

Тагови: ; ; ; ;