Без обзира на свој тријумфални пораз у предмету против професора Војислава Шешеља, тужилаштво МТБЈ покушава да сачува образ. Тај покушај је, наравно, комичан, у позадини потпуног фијаска процеса. Судије МТБЈ су се у најмању руку нашле у сложеној ситуацији. Главно питање није било у томе како оправдати оптуженог, него како то учинити а да се не даје основ за покретање кривичних дела против сарадника тужилаштва, који су сами на очигледан начин фалсификовали процес.

 

vojislav-seselj-hag-foto-rojters-1413793872-582925-700x473

 

Ослобођење Војислава Шешеља директно је повезано са покушајем да се оправда и тужилаштво, које је починило тако масовна кршења правних норми да су се појавиле основе да се десетине сарадника МТБЈ пошаљу на оптуженичку клупу.

 

 

Међутим, уместо да оцени “благородност” судија, тужилаштво МТБЈ је поднело жалбу на пресуду Претресног већа. Посебно скреће на себе пажњу тај тон којим је састављена жалба. У целини, интонација поднете апелације је веома провокативна. Тужилаштво је практично оспорило не поједине “грешке” примене права (како је то предвиђено у својству основа за покретање апелације), него професионалну квалификацију судија. Тако да су наведене само две основе за апелацију.

 

 

Као прва основа за апаелацију наведено је “одсуство правне заснованости” изречене пресуде. Тужилаштво у својој апелацији утврђује да пресуда Претресног већа у целини не одговара критеријумима заснованости. Притом утврђују да судије нису разматрале значајан део сведочанстава које је предочило тужилаштво, нису одговориле на аргументе оптужбе, нису разјасниле право које је примењено, и уопште – нису размотриле предмет. Таквих изјава од стране тужилаштва у односу према судијама, МТБЈ, још није слушао. Тачније – не МТБЈ, него управо МРМКТ ad hoc. Јер управо МРМКТ, а не МТБЈ, ће разматрати апелацију по предмету В. Шешеља.

 

 

Притом тужилаштво признаје да има тешкоћа у представљању конкретних доказа својих тврдњи. Као узрок тог отежавања они су навели чињеницу да су наводно дефекти пресуде повезани са одсуством ових или оних елемената који су, по мишљењу тужилаштва, тамо морали бити.

 

Упркос свему, неки примери се наводе. Тако је тужилаштво утврдило да у параграфу 29 пресуде Претресно веће није размотрило “примеран злочин”. (1) Изјава прилично глупа. Судије су изјавиле да тужилаштво није могло доказати везу између дејстава оптуженог и било кога злочиначког дејства. Ствара се утисак да је тужилаштво једноставно дужно нешто написати и зато оно пише.

 

Даље, тужилаштво утврђује да је у  параграфима 192-198 пресуде, Претресно веће потврдило да није било систематских и масовних напада на цивилно становништво, међутим, свој закључак није доказало. Опет глупост, јер суд није дужан било шта доказивати или оповргавати. То је тужилаштво морало доказати да таквих (управо таквих – масовних и систематских!) напада није било! На кога су срачунате овакве очигледно погрешне основе за апелацију – није јасно. Тужилаштво се прави да не схвата у потпуности о чему оно пише. Тако се тврди да суду нису били предочени докази вршења злочина. Међутим, то је мало. Неопходно је доказати да се радило управо о “масовним” и управо о “систематским” нападима. Тужилаштво то није могло доказати. И није на суду да доказује или оповргава. Суд оцењује да ли је могло то доказати тужилаштво. Притом је суд утврдио да се у ствари не ради о нападима на цивилно становништво, него о војним дејствима оружаних снага у чијем саставу је било и цивилних елемената. (2)

Још један пример тога да је тужилаштво написало ову алеоацију само ради тога да би просто нешто написала, говори и овакав аргумент: “У параграфу 193 Претресно веће је установило да се цивилно становништво није изгонило, него је напуштало зону борбених дејстава, и њему је пружана хуманитарна помоћ и средства за превоз. Тужилаштво је збунило то што су у заснованости тог закључка судије навеле “само два сведочења”, која су притом још била и изврнута. На рачун извртања, тужилаштво ће морати доказати своју оптужбу на апелационим заседањима, што се тиче “само два сведочења”, то сама таква оптужба изгледа више него смешна.

 

Не мање смешна оптужба тужилаштва на адресу судија је да у овим или оним параграфима суд “није разјаснио примену права” посебно по питању “удруженог злочиначког подухвата”. Заиста је велика памет тужилаштва МТБЈ које је увело теорију УЗП без било каквих правних основа. И прави се да то не схвата.

 

Као други основ названа је “немогућност за било који суд који се налази при здравој памети” (for any reasonable trial chamber) да ослободи Војислава Шешеља. Упркос познатој дрскости и непристојности тужилаштва МТБЈ, овакав стил први пут срећемо у пракси МТБЈ. Тужилаштво пише: “Ако Апелационо веће не призна да је Претресно веће изрекло неосновану пресуду, оно свакако мора да призна да је суд направио грешку ослобађајући оптуженог. Као доказ наведене изјаве тужилаштво МТБЈ је изјавило да је Претресно веће погрешило у параграфима 192-198, 225-281, 282-285, 297-350,354-357 и да ни једно разумно судско веће такву пресуду није могло донети.

 

 

У целини, апеација тужилаштва на ослобађајућу пресуду Претресног већа МТБЈ у предмету професора Војислава Шешеља, састављена је у истом том стилу у ком је био спроведен судски процес: агресивни непрофесионализам, безобразлук као стил вођења судског разматрања и потпуно одсуство доказа.

 

 

У својим извештајима Савету безбедности ОУН, председник МТБЈ је у својству објашњења одуговлачења (а у ствари саботаже) затварања трибунала навео тај факт да их наводно напуштају најбољи кадрови и морају да раде на граници својих могућности. Изгледа да је председник МТБЈ у праву: трибунал су напустили сви који су могли професионално доказати бар једну основу за апелацију. Предочена апелација тужилаштва је томе очигледан доказ.

 

 

(1) Под појмом «примерног злочина» (crime pattern evidence) у Хашком трибуналу подраумевају не доказ тога да је оптужени учини овај или онај злочин, него пример из злочиначких дела других лица са којим је наводно оптужени био повезан  на овај или онај начин.

 

(2) У параграфу 192 Претресно веће је изјавило да„la preuve soumise et examin le fait plutot etat d’un conflit armee entre des forces militaires adverses, avec des composantes civiles“.

 

 

 

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

 

 

 

Извор

Тагови: ; ;