Србија је ових дана била поприште највећих интервидовских војних вежби од када постоји наша нова војска. „Морава 2016”. Практично је целокупан борбени састав оружаних снага Србије био на вежбама, од Сомбора до базе „Југ”.

 

Operacije-i-uvezbavanja-na-vezbi-Morava-2016

 

Генералштаб се изместио на ратну локацију, марширало се и пуцало на више војних полигона, летели су јуришници „орао” и Г-4, у ваздушном простору дежурали су мигови-29 и мигови-21, зујали су и хеликоптери „газела”.

 

На Дунаву и Тиси пловили су и гађали миноловци класе „Нештин”, десантни и патролни бродови. Ангажовани су били и подводни диверзанти, понтоњерске јединице обавиле су свој део посла, све бригаде копнене војске, Гарда, 72. специјална бригада такође.

 

Оно што је свакако била добра новост у односу на раније вежбе и маневре, јесте да је покрет људства комплетних јединица са мирнодопских локација до полигона за вежбу, или вежбовних просторија, вршен формацијским превозним средствима, док су тенкови М-84, борбена возила пешадије БВП М-80 превожени вучним возовима и железницом.

 

Ранијих година војници оклопних јединица на полигон „Пасуљанске ливаде” једноставно би били довезени камионима или аутобусима, поседали би у тамо већ годинама стационираних пет до шест тенкова М-84 и оклопних возила БВП М-80, и на њима вежбали.

 

А то ипак није исто као кад својим тенком морате да уђете на вучни воз или на железнички вагон. Поготово није исто када на полигону не возите, или не пуцате из свог тенка.

 

Од оружја и оруђа виђеног у до сада највећим војним вежбама у историји модерне Србије, нажалост, мало је новог. Тенкови М-84 нису модернизовани од 1990. године, борбена возила пешадије М-80 такође од 1990, артиљерија је пуцала из вучених хаубица „нора” још из арсенала ЈНА, самоходне хаубице од 122 мм „гвоздике” набавила је ЈНА, покретни радари из система ПВО су из арсенала ЈНА, сви авиони „орао” и Г-4, као и хеликоптери „газела”, су из арсенала ЈНА, ниједан од њих још није модернизован. Комплетна речна ратна флотила је из арсенала ЈНА, понтоњерија такође…

 

Сад видимо на делу погубност неких решења из претходног периода. Формацијско отпуштање висококвалитетних стручних радника у Ваздухопловном техничком ремонтном заводу „Мома Станојловић”, од пре шест година, довело је до тога да тај завод данас годишње може да ремонтује ужасно мали број авиона и хеликоптера.

 

Толико мали број да ме је срамота и да напишем колико. Зашто су својевремено у пензију послати најквалификованији мајстори тог завода? Зашто авиони Г-4, које смо својевремено добили као компензацију из Црне Горе, још нису ремонтовани?

 

Зашто школски авиони „ласта-95” још нису уврштени у оперативни састав РВ и ПВО? Шта се чека с модернизацијом авиона Г-4? Да ли то неко у Генералштабу „не воли” авијацију?

 

По свему судећи, постоје одређене „кочнице” на разним војним нивоима. Неки су пуковничке и генералске чинове добили тако што су годинама тврдили „да нешто не може да се уради”, годинама неки седе по канцеларијама и мудрују блокирајући добре иницијативе.

 

Самоходне хаубице „нора Б-52” одлично пуцају у Мјанмару, Кенији и Бангладешу, који су их све и купили, али ето, за нашу војску оне немају идеалан угао при пуњењу цеви пројектилима? Или, немају шест испаљених граната по минуту као немачке истог калибра, које су купили Хрвати, него имају само четири, што је примедба неких наших генерала.

 

Као да је „нора Б-52” направљена и предвиђена за картеч. А немачке су хаубице четири пута скупље од наших. Па купите, господо, на сваку немачку хаубицу код Хрвата по две „норе Б-52” за нашу војску. Имаћете осам пројектила по минуту, а Хрвати само шест.

 

Но, ми се бавимо покушајем да формирамо „дигитални батаљон”. То звучи тако модерно, „декларисано” и „интероперабилно”. Неки сматрају да технологија може да распрши „маглу рата”. Дакле, постоји идеја да формирамо „дигитални” батаљон наспрам конвенционалних снага на маневрима.

 

Америчка искуства показују да је такав батаљон, који је располагао невероватним техничким уређајима, постигао мизерне резултате, јер су његови војници били хендикепирани тешком опремом и временом потребним да се укуцају подаци.

 

Осим тога, већина садашњих сукоба представља гнојна жаришта герилског рата, међуетничких непријатељстава, или тероризма. Ниједан екран компјутера не може да пренесе савршену информацију да ли су непријатељски војници уморни, гладни или само уплашени.

 

Ако се тенк налази поред болнице, војнику је више потребно здраво расуђивање него компјутерска техника, јер ми средства за „хируршке” ударе скоро да и немамо.

 

Стварање способних борбених снага изискује деценије улагања и напора. Не треба, из помодности, журити с војном револуцијом пре него рашчистимо питања у вези са децентрализацијом или централизацијом моћи у оружаним снагама.

 

Дакле, војска Србије је вежбала, јер сада вежба и цела Европа. Од Балтика до Црног мора. И са једне и са друге стране границе.

 

 

 

Извор

Тагови: ; ; ;