Пише Валериј Коровин, диркетор Центра за геополитичке експертизе
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић

 

Као и протеклих векова, Русија ће бити приморана да одговара на агресију Запада који сваких сто година заборавља своје претходно искуство, свој пораз и слом и сваки пут се изнова спрема да изврши агресију.

 

По речима министра спољних послова Пољске Витолда Вашћиковског, распоређивање система противракетне одбране не прети Русији.

 

Реагујући на речи руског Председника Владимира Путина о узвратим мерама на постављање система ПРО у Источној Европи, Вашћиковски је изјавио да „Председник Путин мора да зна и одлично зна да систем противракетне одбране у Пољској ни на који начин не прети безбедности Русије. Тај систем треба да штити Европу од ракетног напада са Блиског Истока“.

 

Дан пре тога, говорећи на прес-конференцији током своје посете Грчкој, Владимир Путин је оценио да ће се инсталирање система противракетне одбране у Румунији и Пољској негативно одразити на сарадњу Русије и Европе. Он је нагласио да изјаве о томе да од стране тих система нема опасности не одговарају стварности.

 

Путин је упозорио: „Ми ћемо бити приморани да реагујемо на одговарајући начин, и, ако још јуче ти делови територије Румуније једноставно нису знали шта је то бити на нишану, од данас ћемо морати да учинимо одређене поступке које ће осигурати нашу безбедност“.

 

Међутим, пре Путинове посете Грчкој 16 маја, извештавајући о припремама за самит Северноатлантске алијансе у Варшави, тај исти Вашћиковски је изјавио да је војно присуство САД и међународних снага НАТО одговор на „веома агресивно понашање и претње руских власти“.

 

Вашћиковски је такође прецизирао да то „присуство треба да буде значајно и да има нов квалитет и спремност да штити територију НАТО“.

 

На шта алудира шеф МИП Пољске тврдећи да је „повећано присуство НАТО у нашем региону исправан одговор на претње безбедности и изазове који долазе из Русије“?

 

3459649

 

Пре него што је постала чланица НАТО, Пољска се налазила у такозваној тампон зони која је одвајала Русију од Запада и спречавала могући војни сукоб између њих. Сада, кад је Пољска постала чланица НАТО, Запад и Русија су дошли до непосредне додирне тачке што увек представља почетак за одбројавање времена до директног војног сукоба.

 

Не изненађује то што се сада Пољска заиста прибојава тог сукоба који је у суштини испровоциран управо њеним уласком у НАТО. Шеф пољског спољнополитичког ресора сада заиста не сумња да „постоји озбиљна руска претња за европску структуру безбедности“.

 

Овде је све потпуно логично. У случају агресије Запада, прва држава која ће примити узвратни удар Русије биће управо Пољска. Зато она има због чега да брине. Међутим, Пољска је сама изабрала себи такву судбину, лишавајући се неутралног статуса који је настао после распада Варшавског споразума.

 

Сам Вашћиковски је изразио наду да ће НАТО припремити „одговор на нову и мање стабилну ситуацију у области безбедности у Европи“, али судећи по изабраној формулацији, прилично бојажљиву наду. У вези са тиме се намеће питање колико Пољска, у ствари, верује у снагу НАТО?

 

Вашћиковски у суштини усрдно моли руководство алијансе бескрајно понављајући мантру да њено присуство треба да буде видљиво, да алијанса мора да покаже да је сигурна у себе и да одбрана и обуздавање морају да буду истински.

 

Једино што му у тој ситуацији остаје да у то верује јесте моћ САД, за чије војне интересе данас и ради алијанса. Позивајући да се појача војна групација НАТО, он самим тим призива рат себи на штету у интересу САД.

 

Свако гомилање наоружања са једне стране границе увек доводи до гомилања наоружања са друге. То није ништа друго него ескалација војног потенцијала, која раније или касније доводи до оружаног сукоба.

 

У суштини, Министар спољних послова Пољске позива на рат, призива га и ствара још већу опасност за своју државу.

 

То се објашњава чињеницом да Вашћиковски, у ствари, није Министар спољних послова Пољске, већ натовски агент који се због некаквог неспоразума налази на тој дужности. Односно, он није суверен, а оно што он покушава да артикулише, представе и концепти које он изговара — очигледно нису у корист Пољске.

 

Међутим, Вашћиковски иде још даље инсистирајући на томе да је сада дошло време да се одустане од сарадње са Русијом по питању решавања међународних проблема и да се врати неким, како се он изразио, „традиционалним методама одбране територија земаља чланица НАТО“, по свој прилици подразумевајући под „традиционалним“ методе који су формирани током година хладног рата.

 

Шта је то него позив на рат? У суштини, то и јесте констатација о неизбежном рату на који позива пољски Министар, а Русија је овде држава која на све начине покушава да одложи конфликт који Запад намеће.

 

Као и протеклих векова, Русија ће бити приморана да одговара на агресију Запада који сваких сто година заборавља своје претходно искуство, свој пораз и слом и сваки пут се изнова спрема да изврши агресију.

 

Управо на то и подсећа руски Председник покушавајући да расхлади вруће пољске главе. Управо од те лекције, коју Запад никако не може да научи током већ готово хиљаду година, Путин и покушава да одврати НАТО, заједно са њиховим америчким ПРО системом.

 

Јер, то је заиста веома чудна особина европских политичара — кратко памћење и необуздана тежња да се сваки пут стане на исте грабуље након што као одговор добије исте последице.

 

Шта ће Пољској позив на рат? Зар они нису дошли ни до каквих закључака после Другог светског рата током којег је Пољска престала да постоји као држава и коју је обновио Стаљин само зато што је то био резултат победе СССР?

 

Може се претпоставити да Пољској, а посебно њеном становништву, рат апсолутно није потребан. Али, проблем је у томе што данашњом Пољском управља туђа елита.

 

Данас намесници САД, који су потпуно равнодушни према интересима пољске државе, одређују њену судбину, не размишљајући о последицама. Данашње руководство беспоговорно извршава директиве Вашингтона, и у томе је, и то постаје све очигледније, њихова главна функција ради чијег остварења су и доведени у врхове власти.

 

Као и у многим другим источноевропским државама — бившим земљама Варшавског споразума, у Пољској је приметан апсолутни несклад између циљева елите и очекивања већине грађана. Све то је последица тога што је Русија предала Источну Европу Западу у тренутку распада совјетског блока.

 

А данас не убирамо само ми плодове своје кратковиде политике, чије су последице омогућиле Западу и НАТО да прошире зону свог стратешког утицаја на Источну Европу, него и сами народи источноевропских држава.

 

Самит НАТО у Варшави је карика истог ланца, а његов резултат је очигледан. Варшава ће наставити да се креће путем ескалације напетости поред својих граница, а пољске елите које се потчињавају Вашингтону, наставиће да појачавају антируску, русофобску хистерију, позивајући на рат. И поново ће, као што је већ бивало раније, за њих у сваком случају, све да се заврши жалосно.

 

Или ће бити збрисани након унутрашњих побуна самих грађана Пољске, или ће постати жртве следећег у низу сукоба Русије и Запада и први отићи у ложиште историје. Наравно, то је незавидна судбина, али у првом случају — за представнике пољских елита, у другом — за читаву Пољску заједно са њеним грађанима.

 

Не намећемо ми ратоборна агресивна расположења. Не провоцира Русија рат, што је више пута показала историја неколико последњих векова. Али, управо Русија сваки пут само завршава ратове које је започео Запад спасавајући народе Европе, час од једног, час од другог агресора.

 

Ката

Тагови: ; ; ; ;