Капела на Ловћену – од рушења до предлога за њено враћање на врх опеване планине. Да ли ће се црква, владике, послије четири деценије, поново наћи на истом мјесту, питање је која је и даље актуелно.

 

njegos-1

 

Обнова Његошеве задужбине представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе тоталитарног наслеђа и истинског повратка праву и правди. Ако је није могуће подићи на истом месту, онда то ваља учинити у близини маузолеја, као свједока једног времена.

 

 

Иницијатива Митрополије црногорско-приморске јесте да се обнови капела каква је била пре рушења.

 

 

Капела је последњи пут срушена у лето 1972. године декретом тадашње црногорске власти како би уступила место фараонском маузолеју који је урадио Иван Мештровић.

 

Kapela-na-Lovcenu01-1-640x416

 

Петар Други Петровић саградио је 1846. године цркву на Ловћену посветивши је свом такође славном стрицу Петру Првом, потоњем Светом Петру Цетињском. Пет година касније владика и песник тестаментом је оставио аманет да у тој цркви буде сахрањен, остављајући проклетство ако му жеља не буде испуњена.

 

Услијед невремена, тог октобра 1851, када је заувијек склопио очи највећи песник словенскога југа није сахрањен на Језерском врху – жеља му је испуњена четири године касније.

 

 

Где су стали Аустроугари наставили Црногорци

 

Уследио је Први светски рат и августа 1916. године Његошеви посмртни остаци су кришом пренети у Цетињски манастир. Артиљерија Аустроугарске монархије, која је тукла из Боке, добрим делом је разорила цркву капелу, коју је септембра 1925. обновио тадашњи југословенски краљ, иначе унук Николе Првог Петровића, Александар Карађорђевић.

 

И Његош је поново нашао гробни мир у изабраној вечној кући. Капела, која се налазила у грбу Црне Горе, порушена је у лето 1972. када је тадашња власт црногорска, на челу са Вељком Милатовићем, уз подршку ондашњих власти Југославије, одлучила да руши капелу.

 

Две године касније, када је отворен маузолеј, против чије изградње су били многобројни југословенски интелектуалци, међу којима и Мирослав Крлежа, Меша Селимовић („не стављајте самар на Ловћен“) и други, Његошеве кости су по шести пут сахрањене, овога пута противно његовој вољи.

 

Камен са капеле, обележен бројевима, које је време углавном избрисало на ветрометини Иванових корита, посложен је на ледину подно Ловћена. Било је речено да ће Његошева заветна црква бити подигнута од истог материјала „негдје друго“, помињала су се баш и Иванова корита. Но, то се није догодило.

 

И та гомила се смањила, тесани камен је сигурно запао за око градитељима који и не знају о чему се ради. Такав однос према Његошу се не може ни разумети ни оправдати.

 

Одлуку да на Ловћену капела уступи место маузолеју донела је Влада НР Црне Горе још 1952. године. Општина Цетиње, пак, децембра 1968. године доноси одлуку о преузимању обавезе Владе из 1952, а пошто је већ „виђено“ рушење цркве Митрополија црногорско-приморска се жали суду. Уставни суд Југославије се, међутим, прогласио ненадлежним, враћајући предмет у Црну Гору. Нађен је „модус“ – црква је проглашена „архитектонским, културно-историјским објектом“ и рушење је могло да почне.

 

Не треба заборавити и чињеницу да поглавар Католичке цркве понудио новац за рушење Његошеве капеле на Ловћену.

 

У писму митрополиту Данилу, наводи се да папа предлаже да се с Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше… где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“.

 

„Свима је јасно“ – каже се у писму папиног изасланика (све грешке у наставку су изворне) – „да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који ето, можесе рећи потпуно изумре. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и новим прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у право Христову веру заштој је вољан и да уложи велика средства“.

 

 

Исо Махмутовић: Нећу да рушим цркву

 

Припреме за градњу Мештровићевог маузолеја почеле су још 1970. Извођени су припремни радови, али када рушење цркве, око чега је било доста спорења, више није било могуће одлагати, управник градилишта на Ловћену Мирко Живковић окупио је на Ивановим коритима раднике да би им саопштио задатак. Из гомиле је иступио муслиман из Бијелог Поља Исо Махмутовић и казао:

 

 Ја нећу да рушим цркву!

 

 

Био је то скандал, али одважни Исо се није поколебао. Ни по цену отказа који је сам дао. Послушало га је још неколико људи његове вере. Но, убрзо је Раде Радоман, директор цетињске „Градње“, нашао „домаћи кадар“. Камење с капеле, које ће завршити неславно на Ивановим коритима, нумерисано је на лицу места. Да би негде друго стара црква „васкрсла“. Било је то у лето 1972.

 

Мање је познато да су на Ловћен прво „претресене“ Његошеве кости, па се онда приступило рушењу капеле. Учињено је то у „научне сврхе“, Његошеве кости су темељно премерене.

 

Комисија коју је формирао Одбор за изградњу маузолеја је, како у својој књизи пише др Божина Ивановић, „10. јула 1974. пренијела и сместила Његошеве посмртне остатке у крипту новоизграђеног маузолеја“.

 

А из Цркве је тада речено да су „Црногорци постали богатији за још једно светогрђе“.

 

 

На видео снимку се види да локално становништво на Његушима и Ивановим Коритима носи црногорске капе са ознаком четири с што говори много више о историји Црне Горе и Цетиња него изјаве новокомпонованих историчара који су у служби актуелног режима.

 

 

 

Ин4с/ News Front

 

 

Тагови: ; ; ; ;