Пише Дмитриј Дробњицки
fakti.rs

 

Пре 14 година, 13 јуна 2002 године, САД су званично иступиле из споразума о ПРО потписаног 1972 године. САД су испоштовале формалности. Пола године пре тога, у децембру 2001, Русија је обавештена о намери прекоокеанског „партнера” да напусти споразум о ограничавању производње, размештања и тестирања система противракетне одбране.

 

Да ће се нова администрација Беле куће одлучити на тај корак било је јасно још 2000. Републикански кандидат Џорџ Буш млађи је то унео у свој предизборни програм. То је био део такозване „Бушове доктрине”, коју су, поред ПРО, чиниле и одбијање да се ратификује протокол из Кјота и потврђивање права САД на једнострано деловање на међународној сцени.

 

systemapro

 

„Бушову доктирну” често погрешно повезују с концепцијом превентивних напада по „проблематичним земљама”, коју је Бела кућа усвојила након 11 септембра. У стварности је доктрина објављена још у јуну 2001 године у чланку конзервативног аналитичара Чарлса Краутхамера која је подигла много прашине.

 

Поред осталог, у оквиру те доктрине је предложен нацрт закона о заштити америчких војника (ASPA), који је практично ослобађао све војно и помоћно особље, као и државне службенике и изабране представнике власти од кривичног гоњења пред свим страним и међународним судовима.

 

Америчком туристи је могло да буде суђено за крађу или убиство у земљи извршења кривичног дела, али не и америчком официру за ратне злочине. Наравно, теоретски је свака земља могла да покуша да осуди таквог официра, али су то у САД сматра за незаконито гоњење свог држављанина и повод за примену санкција, па чак и војне силе.

 

Одбијање Вашингтона да потпише протокол из Кјота и да допусти суђење својим држављанима пред судовима у иностранству је изазвао велико незадовољство у Европи. Русија, иако је преузела обавезу да смањи емисије угљендиоксида у атмосферу у складу са одлуком самита 1998 године у Кјоту, веома је мирно прихватила климатски нихилизам САД.

 

Код нас у земљи су у то време научници и политички аналитичари водили велику дискусију о томе да ли СО2 заиста утиче на климу, а ако утиче, шта је важније – економија или топљење поларног леда.

 

Према различитим међународним судовима, Москва се тада односила исто тако скептично као и сада.

 

Највећа непријатност за Москву је била одлука САД да престану поштују споразум о ПРО. Из потпуно разумљивих разлога, ни 2002 ни данас нико у политичком руководству наше земље није веровао нити верује да је амерички систем ПРО усмерен против Ирана или Северне Кореје.

 

И многи амерички стручњаци су по утицајним политичким медијима указивали да је веома тешко поверовати да глобални систем ПРО није усмерен против Русије, јер су питања са Пјонгјангом и Техераном могла да буду решена кудикамо јефтиније и технолошки једноставније.

 

С једне стране, имамо комичну ситуацију јер знамо да они знају да ми знамо због чега они граде ПРО. Али, то сазнање не доводи до разговора о суштини. У Вашингтону сваки пут наводе противречне и понекад смешне аргументе у корист нарушавања глобалне равнотеже снага за нуклеарно обуздавање.

 

С друге стране, било би глупо очекивати да ће се Американци, након што саслушају нашу аргументацију, сложити са нама и одрећи тога да учине територију своје земљи стратешки толико неповредивом колико им то омогућавају постојеће технологије.

 

Исто као и око америчке изузетности, око тежње ка неповредивости САД у односу на спољног противника, постоји исти такав апсолутни консензус америчког друштва, који никакви политички потреси не могу да уздрмају.

 

Мени и мојим колегама су 2008 и 2012 године често постављали питање: Како ће се развијати ситуација са америчком ПРО у случају оваквог или онаквог исхода америчких избора. Ја сам тада одговарао да ће САД дограђивати ПРО, чак и ако председник буде Рон Пол.

 

Данас се може тврдити да САД неће одустати од противракетног кишобрана чак и ако председник буде Доналд Трамп. Или неким чудом Берни Сандерс. У супротном, бирач просто неће разумети. Никакво позивање на међународно право, универзалне људске вредностии  здрав разум неће натерати САД да се у наредних 100 година одрекну стратешке неповредивости. А то значи да је тема ограничавања противракетних система, авај, бесмислена.

 

Треба признати да је свет данас много безбеднији него 1970их и 1980их, када је споразум о ПРО важио. То је резултат преговора, смањивања нуклеарних арсенала, контаката на свим нивоима и сарадње у многим сферама, а не споразума из 1972 године.

 

И уопште није споразум о ПРО оно што је главни камен спотицања у односима између Русије и САД. Недостатак узајамног разумевања и поштовања је проблем.

 

Ми не треба ни да се предајемо нити да се уздамо у садашњи ниво спремности руских снага за нуклеарно обуздавање. Процес војног развоја треба нормално да се одвија. Потребна су технолошка решења која би сваки пут обезвређивала технолошку надмоћ коју постигну САД.

 

Али, није довољно само то. Русија треба да убеди свет да ће дан када буде завршен поуздани систем глобалне ПРО бити дан краја света. Управо на то, а не на „изражавање забринутости због непоштовања међународних споразума”, треба да буде усмерена сва моћ руске дипломатије и спољнополитичке пропаганде.

 

Ако таква пропаганда буде успешна, сваки корак ка реализацији изградње америчке ПРО биће тежак, дуг и политички ризичан. Па нека САД теже стратешкој неповредивости. Нека их теши та идеја. Али, она треба заувек да остане удаљена примамљива перспектива.

 

Па нека граде своју ПРО. Вечно.

 

Ката

Тагови: ;