Пише Јуриј Городњенко
fakti.rs

 

Превара. Мито. Насиље. Сва та средства су у оптицају када хегемонија око педесет главних светских олигарха (породице Ротшилд, Рокфелер, Морган, Варбург, Опенхајм, Штерн, Коен, Монтефјоре, Голдшмит, Вајнберг, Лазар, Блајхродер, Валенберг, Сасун, Хамброс, Хајне, Менделсон и друге) постане нестабилна. Или када се ради о златном телету. Ни због чега другог они тако не полуде као због племенитог метала..

 

Ако се погледа историја Запада, она се своди само на једно — богаћење и присвајање жутог метала.

 

Године 1933 амерички председник Френклин Рузвелт је, на захтев Вол стрита у циљу „стабилизације банкарског система“ у условима Велике депресије, издао декрет да се одузме све злато у САД које су држала физичка и правна лица. Истина, формално им је у замену исплаћиван папирни новац, али у дупло мањој вредности.

 

Важно је истаћи да се одузимање спроводило у тренутку када су у САД од нацистичке и јапанске агресије масовно бежали становници Европе и Азије. Захваљујући томе су златне резерве амерички Федералних резерви нагло порасле. Са 6−8000 тона почетком 1930их година на 20 000 почетком 1940их. Тада су златне резерве САД постале највеће на свету.

 

Оно што је занимљиво јесте да се одузимање злата од становништва наставило чак и када се криза завршила, иако је после завршетка Другог светског рата БДП САД практично непрестано растао. Само што је тада посебна пажња посвећивана „избеглицама“ из Источне Европе и Азије, које су се „скривале“ од „црвене претње“.

 

zlato

 

Али, упркос сталном приливу жутог метала, његова количина у Федералним резервама се стално смањивала и то за више од 2,5 пута од 1946 до 1972 године (са 20 200 на 8500 тона). То јест, резерве су се смањиле практично за ону количину током Рузвелтове реформе.

 

Званично објашњење је било да су те „мере неопходне ради одржавања стабилности долара“. Међутим, фактички се жути метал прелио у приватну својину оних банкарских група које су биле акционари Федералних резерви.

 

Истина, до 1970их година је постојала могућност да они којима је новац конфискован после 1933 године замене папирни новац за злато. Међутим, већ 1972 године и оне су нестале, када је председник САД Ричард Никсон укинуо такозвани Бретонвудски систем, који је гарантовао „златни стандард“ долара.

 

Важна последица те одлуке је било то што су Федералне резерве практично замрзнуле своју званичну статистику. Према њој, америчке златне резерве су од 1972 године, наводно, практично непромењене (8200 тона 2016 године). Пошто ревизију Федералних резерви нико није спроводио, многи економисти сматрају да у њиховим сефовима нема никаквог злата.

 

Зато у исто то време почиње, према званичној статистици, смањење државних златних резерви Уједињеног Краљевства. Британска Централна банка, која се за разлику од америчких Федералних резерви налази у државном власништву, 1977 године оснива мистериозну структуру под називом Bank of England Nominees Limited.

 

Мистериозну, пошто јој је дато право да практично неограничено представља интересе Банке Енглеске, а подаци о стварним акционарима BOEN се нису објављивали. По тврдњама Независне странке Уједињеног Краљевства, контролни пакет в оснивачком капиталу Bank of England Nominees Limited припада приватним финансијским структурама.

 

И практично истовремено са појавом BOEN почињу нагло да се смањују златне резерве Банке Енглеске. Парадоксално, док је БДП Велике Британије растао, резерве племенитог метала Уједињеног Краљевства су се смањивале. У другој половини 1970их на пола — са 1200 на 600 тона. У периоду од 1990 до 2000 поново су се смањиле упола, на 300 тона.

 

Погледајмо златне резерве држава које су предале своје резерве САД и Великој Британији.

 

Уједињеном Краљевству је предато на чување злато земаља из такозваног Комонвелта нација (Аустралија, Канада, Индија, ЈАР, Нови Зеланд и др.), низа европских континенталних држава (Аустрије, Швајцарске и др.) и Мексика.

 

У Федералним резервама САД чува се злато 60 држава, укључујући многе чланице ЕУ (Немачка, Холандија, Италија и др.), азијских савезника Вашингтона (Јапан и др.) и латиноамеричких земаља.

 

Само у Банци Енглеске је крајем 2012 било 5100 тона страног злата, а у америчким Федералним резервама 6200 тона. То злато је било предато на чување Великој Британији и САД у замену за гаранције пружања подршке кредитно-банкарском систему и очувања безбедности. Осим тога, Вашингтон и Лондон су обећали да неће дестабилизовати унутарполитички систем држава које им предају драгоцености. У замену за то, власници злата су били спремни да зажмуре на то што их фактички краду, што присвајају себи резерве предате на чување.

 

Донедавно их нису ни дирали. Међутим, сада је „скупљање“ злата достигло врхунац. Великих власника драгоценог метала који се могу преварити и опљачкати практично више нема. Због тога нису гадљиви ни на мале „клијенте“.

 

Директор Централне банке Јерменије, који је стекао образовање у Америци, убедио је своју Владу да замени своје златне резерве (1,4 тоне) за доларе. Азербејџан је сместио своје резерве (30 тона) у лондонски трезор банке JP Morgan. Експлоатација злата у Грузији нашла се у рукама неколико западних финансијских група. Захваљујући њима златне резерве ове земље су постале најмизерније на свету — мање од 0,1 тоне. Истим путем је кренуо и Кијев. Украјински Премијер Арсениј Јацењук је нагло смањио украјинске златне резерве. Само 2014 године их је смањио практично упола, са 42 на 24 тоне. Није тешко погодити коме их је предао.

 

Али, такве „мрве“ никако не могу да задовоље апетите оних који држе „златну милијарду“. А то значи да им преостају два пута. Један — да тероришу оне које су већ опљачкали по неколико пута. Да под плаштом „развоја демократије и борбе против корупције“ смењују владајуће режиме. Други — да по ко зна који пут покушају да ставе под контролу богатства Русије и Кине.

 

А шема је већ позната — притисак помоћу санкција, покушај увлачења у рат, подмићивање елите и уцена.

 

Ката

Тагови: ; ; ; ;