Европа има алтернативу

 

Самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС) који је почео у четвртак у престоници Узбекистана ће у случају реализације чак и половинe прокламованих циљева у средњем року ући у историју.

 

shos

 

Прво, у Ташкенту ће коначно бити завршен процес примања у ШОС Индије и Пакистана као пуноправних чланова, а треба покренути и процес прикључења Ирана овој организацији.

 

То значи да је организација већ обухватила земље у којима живи 2/3 становништва Азије и једна трећина светске популације. То су прва (Кина), четврта (Индија) и шеста (Русија) економија у свету. У земљама ШОС-а је више од половине светских резерви злата. Са укључивањем Ирана у ШОС, организација ће контролисати око 70% укупне територије Азије и 40% територије Европе. Евроазијски транзитни путеви (осим морског кроз Суецки канал) биће под њеном искључивом контролом.

 

Друго, изјаве које су стигле одмах након самита, посета руског председника Кини, као и изјава о намерама председника Таџикистана да посети Узбекистан сведоче о динамичном процесу цементирања ШОС-а на рачун развоја потенцијала билатералних односа између чланова организације. Како негативно искуство Совјетског Савеза и ЕУ показује, широка база билатералних и мултилатералних пројеката много ефикасније држи међународне организације него бирократске директиве планирања одозго, што изазива одбацивање код потчињених јединица чија се конкретна добит жртвује за апстрактни општи интерес.

 

Треће, треба обратити пажњу на тезу Нурсултана Назарбајева, који је традиционално (од 1992.) мотор у постсовјетским пројектима интеграције и увек је први од лидера формулисао следеће циљеве организације. Према његовим речима, «наш задатак је да ШОС не постане организација на папиру, аморфна, бирократска као што је сада АСЕАН или као што је сарадња држава Јужне Азије… Да се не претвори у такву организацију, као својевремено ЗНД…».

 

У ствари, говоримо о развоју сложеног механизма за координацију чланова ШОС-а на микро и макро нивоу, о интеракцији билатералних и мултилатералних механизама.

 

Нетривијалан задатак, али ако буде успешно спроведен, организација ће бити у стању да уради нешто што није успела ни ЕУ која све више клизи ка евробирократији, нити ЗНД и АСЕАН које су се претвориле у дискусионе платформе. До сада је такву комбинацију аутономних регија и спољне чврстине успела да достигне само мала Швајцарска Конфедерација. Ниједна земља, нити међународна организација нису успеле да створе сличне ефикасне механизме.

 

Дакле, у оквиру ШОС-а постоји захтев за уједињење Азије у једну флексибилну, али јаку политичку и економску структуру која контролише најперспективнија тржишта и транзитне путеве и да, поред тога, има довољно јаку војну силу ради заштите својих интереса од насртаја. Безбедносне гаранције се дају унакрсним системом билатералних и мултилатералних војних савеза, који, ако је потребно, може бити допуњен новим уговорима.

 

Битна је пуна политичка, финансијска, технолошка и ресурсна самодовољност удружења. Не зато да би приступ западним кредитима и технологији био непотребан. Већ да би, као што је показала пракса кључних чланова удружења (Кина, Иран, Русија), њихови проблеми могли ефикасно да се решавају чак и под санкцијама и притиском САД и ЕУ. У то време када цео Запад не може да постоји без приступа тржиштима ШОС земаља, као и без њихових ресурса, а у неким случајевима (ракетни мотори, ниско обогаћени уранијум) — и без њихових производа високе технологије.

 

На тај начин, активирањем политичке структуризације удружења и развоја њених унутрашњих економских односа, земље ШОС-а у исто време пружају алтернативу западно орјентисаном глобалном политичком и економском систему и нуде Западу (пре свега ЕУ) предлог који се тешко одбија. Одбијање би било једнако економском самоубиству.

 

Огромно и пространо азијско тржиште, које снабдева САД и ЕУ производима од кључне важности за њихову производњу и заштићено од стране четири нуклеарних сила (Русија, Кина, Индија и Пакистан) ствара довољан основ за економски опстанак његових чланова, без обзира на судбину модерног западног политичко-економског система. У најгорем случају, удружење има довољно капацитета за самопостојање, уз одржавање разумне стопе економског развоја.

 

Данас су ЕУ и САД интересантни за ШОС у смислу партнера који поседује финансијска средства и технологију које још увек недостају удружењу, али које касније ипак могу да се створе и развију.

 

Према томе, Запад уопште и свака земља појединачно морају да бирају. Или наставак бесмислених покушаја да се продужи агонија тренутног глобалног политичког и економског система у коме Запад заузима доминантну позицију; или интеграција на равној нози у нови систем заснован на ШОС-у.

 

С обзиром на политичке традиције и тренутну ситуацију у Европи и Сједињеним Америчким Државама, можемо закључити да је предлог ШОС-а на првом месту упућен Европској унији. Управо је она најслабија карика у западном систему и она је предодређена да постане хранилица за САД у случају коначног одвајања Запада од тржишта ШОС. Поред тога, идеја заједничког економског простора од Лисабона до Владивостока није тек тако дочекала радосно само европска елита пре десет година. Њени почеци леже у чувеној тези де Гола о уједињој Европи од Атлантика до Урала.

 

Међутим, с обзиром на брзину којом САД може мењати савезнике зарад заштите својих интереса, не може се искључити ситуација у којој Вашингтон који је претходно исцедио сок из Европе, одлучи да постане партнер уједињене Азије.

 

На крају, ШОС је тек на почетку свог пута. Планове тек треба спровести, створити механизме, потврдити одрживост. И све то у условима жестоког отпора западних «пријатеља и партнера», који ће се борити до краја да сачувају своју глобалну доминацију.

 

 

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;