Тема Русије је поново одјекнула у српским медијима. Повод је био потписивање Декларације о сарадњи на конгресу «Јединствене Русије» са политичким странкама из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине (БиХ), Македоније и Бугарске. У Србији су је одмах назвали «Московска декларација», након чега су локални новинари, пустивши машти на вољу, почели да пишу о московском припремању «новог руског сценарија за Балкан», «зони неутралних држава на Балкану», «територији суверених несврстаних земаља», «новој безбедносној архитектури»…

 

Тај догађај се заиста чини необичним, на неки начин чак и преломним. Прво, у питању је пет словенских православних земаља. Друго, Декларацију су потписали представници девет политичких партија. И треће, неке одредбе Декларације иду даље од чистог страначког документа што је вероватно и подстакло машту новинара.

 

1106812441

 

Све странке потписнице декларације биле су гости конгреса «Јединствене Русије». Све оне су различитих политичких оријентација, њихово искуство учешћа у структурама власти није једнако, а чак се и степен симпатија према Русији разликује. Из Црне Горе, на пример, присуствовали су представници двеју опозиционих странака, из БиХ — само из Републике Српске, али из владајуће партије која је увек изражавала подршку Русији. Највећи број гостију био је из Србије — четири странке. Недавно реконституисана Демократска странка Србије (ДСС) и странка «Двери» тек неколико месеци седе у скупштини, а ДСС није ни имала уговор са «Јединственом Русијом» и тек је у Москви потписала меморандум о сарадњи. Ове опозиционе странке у Србији се називају «проруским». Мала Српска народна партија Ненада Поповића је дуго већ позната по својим симпатијама према Русији. Али потпис владајуће Српске напредне странке изазвао је много питања новинара, а напредњаци су чак морали да се правдају и објашњавају да у тексту Декларације нема теза о војној неутралности, да се не помиње Србија, већ да се фокусира на смањење међународне напетости. Представник странке М. Ђурић је истакао да учешће његове странке у потписивању Декларације указује на «уравнотежену спољну политику јер је политика Александра Вучића — политика сарадње са свима».  (Оригинални текст Декларације)

 

13495216_10210324259690708_8999660381979326161_n

 

Са руске стране Декларацију је потписао заменик секретара Главног одбора странке «Јединствена Русија» Сергеј Железњак. Он је документ дефинисао као међупартијску политичку декларацију. У документу се говори о потреби да се нађе заједничко, несврстано решење балканских и европских безбедносних питања заједничке одговорности за стабилност у Европи и широм света, укључујући и борбу против међународног тероризма. Странке које су потписале декларацију сматрају неопходним формулисање и спровођење политике «новог попуштања затегнутости». У потписаном документу је истакнута континуирана посвећеност наших народа традицији пријатељства и добросуседства, жеља да се промовише очување духовних и културних вредности, заштита хришћанских светиња.

 

Буру емоција међу новинарима изазвала је теза у Декларацији која се тиче формирања простора суверених неутралних држава на Балкану уз учешће Србије, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине. С обзиром да документ који је потписан у Москви има међустраначки карактер и да га је свака страна потписала на билатералној основи, сви аргументи о «блоку» или међудржавном «савезу» су неумесни. Међутим, у Србији не мисле тако. И не само да тако не мисле, већ су против Русије изнели апсурдне оптужбе које је било потребно смислити.

 

Пример је чланак «Тајни рат Русије у Србији. Политичка, обавештајна и пропагандна офанзива Москве», који је објављен 23. јуна на сајту НИН-а.Тања Николић, која ради у НИН-у, ми је послала питања са молбом да на њих одговорим. Сам карактер питања одавао је да је чланак припремљен као провокација: «На који начин Русија шири свој утицај у Србији?», «Како би Русији сметало приступање Србије НАТО-у?», «Да ли има руских агената међу српским политичарима?», «Које политичке странке и организације у Србији финансира Русија?» Моји одговори су нашли мало простора у чланку јер не испуњавају своје циљеве. А циљеви су се сводили на застрашивање читаоца агресивношћу Русије, приписивање тежње Русији да изгради војне базе на територији Србије и стварање новог Варшавског пакта који би укључивао и Србију. Све ово крунисано је тврдњом да ширење свог утицаја Москва види као накнаду за подршку Србији по питању Косова.

 

Позивајући се на истраживања Хелсиншког одбора за људска права, Тања Николић каже да Русија води у Србији «информациони и пропагандни рат» кроз невладине организације којих по њеној рачуници у Србији има четири: Центар за стратешка истраживања (алтернативе) који је отворио Руски институт за стратешке студије (РИСС) «по Путиновом наређењу«; фонд «Руски Свет»; радио «Спутњик» и медија центар «Балкански експрес» (Руски експрес) који је основао руски новинар Јевгениј Баранов заједно са српским колегама од свог новца у циљу јачања руско-српских културних веза. (Ауторка је чак и презентацију филмова Никите Михалкова разматрала као далекосежни план руске експанзије).

 

Ауторка чланка о «Тајном рату Русије у Србији» уверава читаоца да Русија за сада побеђује Запад у борби за Србију. Као доказ наводи цифре: подршка становништва Србије ЕУ је опала у 2016. на 40%, а симпатије Срба према Русији су порасле на 70%. А београдски Центар за евроатлантске студије је израчунао да «проруску идеологију» у Србији има 19 организација цивилног друштва, 12 политичких покрета, 13 партија, 7 студентских организација, укупно — 76 организација. Тешко је разумети шта евроатлантисти из Брисела сматрају за «проруску идеологију», али цифре радују. Увлачењем Србије у своју орбиту, НАТО тежи да неутралише пријатељска осећања српског народа према Русији и, упркос томе, међусобне симпатије Срба и Руса свеједно и даље трају. Међусобно привлачење наших народа, доказивано вековима, је главна «тајна» српско-руских односа.

 

Српске странке које су потписале Декларацију о сарадњи виде у Русији гаранцију војне неутралности Србије. Декларација би могла постати први корак ка ширењу мултилатералне сарадње између Русије и православних земаља Балкана у свим областима — економској, финансијској, енергетској, области културе и науке. Може постати скица регионалне стратешке доктрине. А у погледу настајуће кризе у ЕУ — алтернатива за наводни безалтернативни курс ка ЕУ/НАТО-у.

 

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ;