Пише Захар Прилепин
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић

 

Будимо искрени. Руској власти не успева да постане левља. У Влади има и добрих момака, али сви они потичу из 90их и свако спомињање социјализма их плаши. Међутим, у Русији живе милиони људи који мисле другачије или људи који ће у блиској будућности мислити другачије, нарочито ако им се све лепо објасни.

 

Сви нормални људи у Русији желе слободан и достојанствен живот. Али, често ми једноставно не схватамо где тражити тај достојанствени живот. Ми изнова стојимо, као у бајци, пред каменом на раскрсници, одакле се може и лево и десно.

 

222478_282021645242830_875041722_n

 

Либерали се представљају као да су најнапреднији елемент у држави. Један од њих може бити хипстер, други модни новинар, а трећи Министар у Влади. Споља су различити, а у суштини су исти. Ови момци воле да кажу да бити левичар значи узети и поделити.

 

По свему судећи, наши опоненти третирају историју као филм, који се може узети из видеотеке и пустити. Укључиш и опет Лењин на оклопњачи, ЧК, грађански рат, колективизација, борба против космополитизма. Али, живот није филм, њега не можеш да пустиш поново, чак и ако то пожелиш.

 

То су најбоље схватили у Скандинавији. Рекли су: за нас нема негативних идеја. За нас нема, рекли су тамо, свих оних глупости на тему „знамо како се све то завршило“. Ако важеће економске идеје имају везе са социјализмом, то значи да их треба применити. Па су стога од Совјетског Савеза узели основну ствар — државни сектор у кључним областима привреде и опште социјално благостање. Узели су оно што је прво измишљено у Совјетском Савезу, што до тада није имала ни једна земља у светској историји.

 

У скандинавским земљама су најмање понављали наше либералне глупости да социјализам морамо градити, а капитализам само применити. Ми смо само примељивали, ослањајући се на саморегулативно тржиште, конкуренцију и остале социјал-дарвинизме и добили смо шта смо добили. Они су градили и на крају остварили благостање.

 

Како?

 

На пример, Норвешка је нашла нафту, много нафте. Али, њу експлоатишу државне компаније. Тржиште је заштићено увозним дажбинама, а пољопривреда се субвенционише кроз систем квота.

 

Финско чудо је изграђено на рачун директне планске интервенције државе у шумарство и бродоградњу.

 

Шведска је земља која је очигледно наследила све најбоље од совјетског система. Има бесплатну медицину и образовање. Трећина становништва ради у сектору државне економије. Тамо не важи слоган „Ко ради – тај једе“. Напротив, тамо цвета уравниловка. Чак је и порески систем, по нашим руским стандардима, једноставно бруталан. Богати плаћају много за опште добро, таква им је судбина.

 

А само наша вољена земља подстиче милијардере и сувише често, не примећујући свој понижен и увређени народ, остаје у заточеништву неолибералних илузија које су нас већ довеле до многих катастрофалних последица. При чему за те катастрофе није кажњен ни један једини либералани активиста. Напротив, сви су они представници владајућих и опозиционих елита, и сви они у исто време сматрају да живе у погрешној земљи у којој лош, погрешан, антилиберални Кремљ спречава изградњу доброг, лепог и успешног тржишног либерализма.

 

Из неког разлога, нико не размишља о томе да либерално-капиталистичке реформе, које су се десиле на целој јтериторији бившег Совјетског Савеза и у великом броју земаља социјалистичког блока генерално нигде нису успеле.

 

Летонија, Литванија, Естонија, Грузија, Молдавија, посебно богата Украјина – све су у великој већини депресивне земље, са животним стандардом који сигурно није виши већ много нижи од стандарда у Русији. У тим земљама нема никаквог руског Кремља! Напротив, тамо делују одлични либерални саветници, стручњаци ММФ, другови из САД, помоћници из Велике Британије, пријатељи из Немачке.

 

Пољска, Румунија, Бугарска, земље бивше Југославије – ни једна од њих не показује прогрес којим се могу похвалити земље скандинавског социјализма.

 

Разговори о томе да имамо лош режим, да имамо корупцију, генерално нас често скрећу са главне теме. Све то постоји, али примарни и даље остаје поредак ствари. Имамо капиталистичку економију, и тачка.

 

„Ово није Русија, пријатељу, ово је капитализам“, недавно је рекао мој пријатељ.

 

Ако не будемо скретали у лево нећемо успети да исправимо много базичних ствари које захтевају исправку.

 

Власт се, с једне стране, бави славјанофилским шарлатанством (по Троцком), а са друге замрзава Русију (по Победоносцеву) али генерално, људи који нама владају подржавају статус кво успостављен 90их година у коме су богати богати и нису део руске националне већ ненационалне финансијске елите, а остали добијају минималне дивиденде због чињенице што су рођени у Русији и то им је наводно довољно.

 

Не, није нам довољно.

 

Ми сматрамо да имамо право на државу.

 

Да треба да се деси разумна деприватизација. Да главна национална богатства треба да буду враћена народу и да се њима попуњава државни буџет, а не места на Форбсовој листи. Верујемо да је играње на неотесаност и плиткоумност, која је данас актуелна у руским медијима и руској, назовимо је тако, масовној култури, злонамерна и монструозна. Јер, плиткоумност је, како су давно рекли паметни људи, један од заштитних знакова ђавола.

 

Верујемо да држава треба да се смишљено бави оним што јој не доноси видљиве користи: руским селом, напуштеним моноградовима, инвалидима и сирочићима, свима оним заборављеним и напуштеним бригама којима ће, на крају крајева, спасити нас саме.

 

Верујемо да национална елита морају бити научници, војници, радници а не представници забавног сектора.

 

И на крају, верујемо да све наведено апсолутно не противречи исправном, поштеном и достојанственом животу становништва Русије.

 

Напротив, у снажној држави живе снажни и мирни грађани.

 

Међутим, да би се све то постигло, неопходно је сачекати леве.

 

И чекаћемо леве.

 

Ката

Тагови: ; ;