Ненад Зорић
Спутњик

 

Нема рата без Турака. Ова полушаљива опаска и историјска истина говори о тегобној прошлости Балкана и Србије. Најактуелнији светски догађај ових дана јесте нека врста рата Турака и Турака. За разумевање свега што се данас дешава у Турској, њеног регионалног и геополитичког положаја, са константним подсећањем на њену прошлост и наслеђе, најбоље је прочитати књигу „Између Турске и Европе“ Душана Спасојевића, актуелног амбасадора Србије у Грчкој.

 

20160717200227_379151

 

Аутор се од јануара 2011 до јуна 2013 налазио на дужности амбасадора Србије у Турској и, како сам напомиње, крстарећи Анадолијом, Турску упознавао од Једрена до Дијарбакира, Трабзона и Самандага. Отуда се у овој збирци од 28 текстова, које је објављивао по повратку у земљу, њих 13 односи на Турску. Дакако, и сам редослед текстова даје прави контекст за разумевање како Турске тако и прилика на Блиском истоку, са неизоставним геополитичким везама.

 

„Здрава логика често није поуздан инструмент за разумевање замршених прилика у данашњој Турској“, констатује у једном делу књиге аутор, а то је, чини се, могао да изговори и за прошли постпучевски викенд.

 

Већина текстова о Турској из ове збирке садржи једну важну нит, вертикалу, односно причу о бившем Премијеру, а сад Председнику осамдесетмилионске Турске — Реџепу Тајипу Ердогану. Уз Кемала пашу Ататурка, који се на челу државе наследнице Османске империје налазио 15 година (1923-1938), Ердоган несумњиво представља најзначајнију фигуру модерне Турске.

 

„Политичар од расе, васпитаван у идејама патријархалног аскетизма и сунитског ислама, човек из народа ретке оштроумности и лидер с великим даром општења са масама и фамилијарности у личном контакту према Реџепу Тајипу Ердогану, у уском избору између љубави и мржње, готово је немогуће остати резервисан“, пише Спасојевић.

 

Подсећа нас аутор и да је модерни турски султан прешао пут од уличног продавца ђеврека у сиромашној истанбулској четврти Касимпаша, преко успешног градоначелника највећег града у Европи и политичког затвореника, до неприкосновеног вође Партије правде и развоја, која већ 16 година влада Турском.

 

Као у каквој шаховској симултанци, одважни и лукави Ердоган, попут Макијавелијевог „лава и лисице“, једне противнике је привукао на своју страну, а друге, без милости, до ногу потукао.

 

„У успостављању апсолутне власти у Турској, Ердоган је истовремено успостављао невероватна савезништва, са ЕУ у претпочињавању свемоћних Турских оружаних снага, са утицајним исламским верским покретом имама из Пенсилваније Фетулаха Гулена, у успостављању контроле над правосуђем и полицијом, са дубоко укорењеним турским национализмом у овладавању масама“, тврди аутор, као да је у улози хроничара турске стварности.

 

Међутим, Спасојевић примећује и да је Реџеп Тајип Ердоган неприкосновени лидер с ретким недостатком такта и политичар све више одсечен од стварног света који је преполовио земљу на два дела. Последња брана успостављању апсолутне доминације Ердогана и његове партије, турска армија, је укроћена променом устава из септембра 2010.

 

Спољна политика Ердоганове Турске се налази на својеврсној вододелници. Амбициозна политика „нула проблема“ исходовала је резултатом „нула пријатеља међу суседима“. Растрзана између амбиција и могућности, Истока и Запада, Европе и Блиског истока, САД и Русије, «исламске државе» и Курда, Ердоганова Турска се заправо обрела у својеврсном плићаку сопствене „стратегијске дубине“. До гуше заглављена у глибу који су за собом оставиле кише Арапског пролећа, Турска Реџепа Тајипа Ердогана је, сматра Спасојевић, дефинитивно одбацила Ататурково начело „мир у кући, мир у свету“.

 

Турска је направила грешку из марта 2003, кад је непосредно по доласку Реџепа Тајипа Ердогана на власт ускратила подршку ратним плановима Бушове Америке и одбила захтев Вашингтона да са њене територије крене у рушење режима Садама Хусеина. „Има ко хоће“, говорили су тада себи у браду Дик Чејни и Доналд Рамсфелд, сценариста и режисер друге Пустињске олује. Хоће Курди. Од тог тренутка место најпоузданијег америчког блискоисточног савезника, уместо Турске, заузели су ирачки Курди предвођени политичким кланом породице Барзани.

 

Поред тога што је, изузимајући Катар, успела да против себе окупи све утицајније арапске земље, Турска је лоше проценила и однос снага између западних савезника и шиитских муслимана предвођених Ираном, на првом месту у Сирији, где је потценила истрајност Председника Башара ел Асада и одлучност Техерана у подупирању режима БААС партије.

 

Иако НАТО савезница САД, Анкара је на Блиском истоку остала без подршке Вашингтона у готово свакој појединачној кризи изазваној Арапским пролећем, а са друге стране сваки у своје време, Бизмарк и Дизраели, Лојд Џорџ и Жорж Клемансо, Черчил и Рузвелт, имали су циљ да Русију истисну са простора данашње Турске.

 

„Велика игра“, како су крајем XIX века називали Хладни рат Русије и њених западних супарника, одувек се водила за мореузе Босфор и Дарданеле који спајају Црно море и Средоземље и Русију изводе на топла мора.

 

У контексту актуелне међународне коњунктуре, на првом месту посрнулог Арапског пролећа и украјинске кризе, јасно је да би евентуално руско-турско савезништво превасходно било уперено против Америке и Немачке.

 

Што се тиче односа са Немачком, Спасојевић каже да корени турско-немачког сучељавања на Балкану сежу дубоко а данас се, поред других разлога, могу пронаћи и у империјалној носталгији, посебно експонираној у неоосманистичком дискурсу.
Оно што је кроз највећи део историје био најмањи заједнички садржалац турске и немачке балканске политике, јесте обострани интерес да се спута и сузбије српски утицај на овом полуострву. Ердоганова Турска у данашњој Немачкој види главну препреку на свом путу ка Европи, на коме је Балкан одскочна даска. Берлин Ангеле Меркел на балканску улогу Анкаре гледа као на реметилачки фактор за остварење сопствене доминације у Европи.

 

Егзалтирану изјаву, тада Премијера Ердогана, да је „Космет Турска, а Турска Космет“ ваља сагледавати и као последицу фрустрираности тиме да је, и поред огромних напора турске дипломатије у промовисању независног Космета, Анкара у потпуности искључена из разговора Београда и Приштине који се воде под покровитељством ЕУ.

 

И унутрашњој и у спољној политици Турске све је у ваздуху, тврди Спасојевић. Притиснут корупционашким аферама, за које га оптужује утицајни Хизмет, политичар Ердоган је последњих година отпочео процес опрезног приближавања некада свемоћној армији. Државник Ердоган је схватио да без моћне армије, чији је углед систематски урушаван од почетка његове владавине, Турска није у стању да буде фактор у свету у коме је говор силе најпоузданије средство споразумевања.

 

И кад смо већ код пучева, Спасојевић подсећа да је пре више од 60 година, у државном удару који је иницирала Британија а спровела Америка, са власти свргнут једини демократски изабрани лидер Блиског истока тог времена, ирански Премијер Мохамед Мосадек.

„Немали број најугледнијих стручњака за међународну политику држи да је пуч 19. августа 1953. један од најдубљих узрока исламског фундаментализма са којим се суочава данашња западна цивилизација предвођена САД“, тврди Спасојевић.

 

Шта би од Турске било да није било Хладног рата? Или шта би данас била Турска да је пусте да геополитику кроји сама? И то се може наћи у редовима и између редова збирке „Између Турске и Европе“.

 

А и тема је за размишљање.

 

Ката

Тагови: ; ;