Пишу Петар Мултатули и Александар Музафаров
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић

 

Совјетски вођа је покушавао да води политику смиривања Хитлера, истовремено настојећи да постигне своје циљеве закључивањем споразума са појединим државама који би, како је сматрано у Кремљу, принудили Хитлера да води рачуна о интересима СССР, али не би били непријатељски према Рајху.

 

То се нарочито испољило у питањима Балкана.

 

Године 1940 исход немачко-совјетске конфронтације на Балкану још није био одлучен и Стаљин је активно подстицао Југославију да са СССР потпише споразум о узајамној помоћи. Москва је настојала да своје интересе у погледу Југославије споји са очувањем совјетско-немачке сарадње.

 

svet-staljin_620x0

 

Ослањајући се на официре истомишљенике и на део снага ратног ваздухопловства, начелник Генералштаба Југословенске краљевске војске Душан Симовић је извео државни удар 7 марта 1941, суспендовао пронемачког кнеза-регента Павла и довео на краљевски трон 17-годишњег Петра II. Иако Југославија није званично изашла из Тројног пакта, било је очигледно да се десио њен заокрет према СССР. Хитлер је то схватио као снажан удар на његове стратешке намере.

 

До пролећа 1941, Немачка је заузела доминантни положај на Балкану и Југославија тиме постаје једини камен спотицања за тријумфално напредовање агресивне хитлеровске дипломатије на Балкану.

 

У околностима Стаљинове политике „смиривања“ Хитлера, споразум о узајамној помоћи са Београдом постајао је неприхватљив за совјетско руководство, будући да је било очигледно да би његова неизбежна последица постало погоршање односа са Берлином, што су у Кремљу покушавали да избегну по сваку цену. Без обзира на то, Стаљин је на све начине подстицао Југословене на закључивање совјетско-југословенског споразума.

 

Схватајући совјетске предлоге као озбиљну намеру да помогне својој земљи, Симовић је 3 априла 1941 званично предложио Стаљину да одмах уведе контингент совјетских трупа на територију Југославије. Југословенска Влада је рачунала да ће ова или она форма иступања Совјетског Савеза у заштиту Југославије омогућити макар минимално одлагање напада Рајха, у који нико у Београду није сумњао.

 

Ипак, Стаљин није притекао у помоћ Југославији.

 

Споразум о „Пријатељству и ненападању“, који је потписан 5 априла 1941 између Москве и Београда, није подразумевао војну помоћ Југославији. Сем тога, совјетско руководство је прихватило тај споразум тек након што се уверило да Југославија није изашла из Хитлеровог пакта и да је одбила да прихвати помоћ Енглеске.

 

Стаљин је добро знао да југословенска армија реално може да се одупире највише две недеље, о чему је он отворено говорио југословенском посланику Гавриловићу. Али, совјетски вођа је свесно настојао да Немачку увуче у рат на Балкану и тако добије на времену. Потенцијалне жртве братског народа Стаљин је занемарио.

 

Са друге стране, Стаљин је био погрешно уверен да Хитлер „веома цени“ односе са СССР и да ће у Југославији изаћи у сусрет совјетским интересима. Међутим, овога пута је стаљиновско руководство све више сумњало у то. Гебелс је добро осетио промене које су настале.

 

„Сада Руси почињу да осећају страх. То је пријатна вест“, рекао је том приликом Гебелс.

 

Саопштење о бомбардовању Београда у зору 6 априла 1941 и о почетку немачког напада на Југославију је изазвало запањеност стаљиновског руководства. Постало је јасно да Хитлер не намерава ни у чему да се обазире на Совјетски Савез.

 

Изненађује цинично реаговање Стаљина на немачку агресију на Југославију. Након што је сазнао за њу, Стаљин је наредио да се откаже банкет који је требало да буде одржан поводом закључивања совјетско-југословенског споразума, рекавши да је то „неумесна замисао“.

 

Настојећи на све начине да успостави мир са Хитлером, преплашено стаљиновско руководство се није охрабрило чак ни да осуди недопустиву агресију Рајха против готово савезничке државе СССР. Гебелс није престао да се одушевљава.

 

„Како је добро имати силу. Стаљин очигледно није био рад да се упозна са немачким тенковима“, ликовао је.

 

После разарања Југославије, политика совјетске владе била је још циничнија. 8 маја 1941 је заменик народног комесара за иностране послове СССР Вишински, након што је добио „пријатељске“ савете из Берлина, рекао Гавриловићу да совјетско руководство не види правне основе за даљу делатност југословенске мисије у СССР. Он је захтевао од мисије да као дипломатско представништво прекине своју делатност у Москви.

 

Гебелс је 22 априла 1941 записао у свом дневнику: „Јуче чланак у ,Правди’. Тамо немају ништа против Хитлера. У њему се говори да Москва жели мир. Дакле, Стаљин је нањушио да је већ замирисало на печење и маше маслиновом гранчицом мира. Руска карта више не бије“.

 

Овде се нехотице намеће компарација са политиком Императора Николаја II у одбрани Србије у лето 1914 када Владар, као православни монарх, заштитник и покровитељ Словена, није могао да остави у невољи братски народ коме је претило неминовно поробљавање и пропаст. Пожртвована помоћ коју је Цар пружио Србији показала се много ефикаснијом од Стаљиновог прагматизма.

 

car-nikolaj-romanov

 

У јулу 1914 је Николај II јасно видео да је германски блок одлучио да ратује по сваку цену. Да се Цар повукао 1914, како је то учинио Стаљин са Југославијом 19141и да је затворио очи на освајање Србије, и он не би ништа добио већ би се нашао у тешкој ситуацији. Моралном угледу Русије био би нанет непоправљив губитак, а њен утицај на Балкану заувек би био изгубљен. Уз то, Немачка би свакако отпочела рат, али избегавши неминовност да се бори на два фронта.

 

У кампањи 1914, она би лако и брзо разбила Француску, принудила је на капитулацију и на колаборационизам, као што се то десило 1940. У таквим околностима, Енглеска сигурно не би ушла у рат против Немачке већ би, највероватније, покушала да се са њом договори на рачун Русије.

 

У таквим околностима, Немачка и Аустроугарска би почеле кампању против Русије 1915, вероватно имајући за савезнике Италију, Бугарску, Румунију и Отоманску империју. Русија је пред европском најездом могла да се нађе сама, изолована и без савезника, што јој је претило катастрофалним последицама. Руска армија морала би да се брани, не у Пољском Царству и Литванији како је то реално било, него надомак Петрограда и Москве, као што је то било 19141.

 

Цар нас је сачувао управо од таквог развоја догађаја.

 

Стаљин од тога није сачувао своју земљу и народ. Пред почетак рата он није имао ни једног савезника и СССР се нашао потпуно сам пред лицем нечувене ратне опасности.

 

Ката

Тагови: ; ; ; ;