Пише Славко Живанов
fakti.rs

 

Парадоксално или логично, распадом СССР и америчком победом у Хладном рату, укинута је војно-политичка униполарност САД.

 

Период неприкосновеног, вашингтонског управљања кључним догађајима на нашој планети је окончан. Данас пресудни актери важних и доминирајућих процеса на Земљи не само да нису једна или две војне силе, већ су се међу неколико армија, као важни фактори одлучивања, угурали и економски гиганти, фанатизовани терористи, од контроле отргнути делови моћних војно-безбедносних структура, паралелни центри моћи, манипулатори јавног мњења и слични.

 

Ојачавање тенденција антидемократског управљања државом, разарање постојеће структуре друштва, глобална рецесија која ће многе државе увести у предсобље депресије, краха друштвено економске формације коју знамо, дискредитоваће фактичку јавну демократију.

 

imperijalizam-kao-najvisi-stadij-kapitalizma-povijesne-analize-i-danasnja-stvarnost_228_4066

 

Успостављање нове безбедносне праксе која би требало да одговори на најновије, пре свега терористичке изазове, супротна је демократском, просветитељском, критичком и слободарском, штавише, она је, имајући све то у виду, и дубоко нечовечна. То су контуре нечега што се иза сутрашњице помаља и у чије заробљеништво срљамо сведени на то деловањем најјачег, али и најпримитивнијег нагона — оног за преживљавањем.

 

Друштва и државе консолидоване демократије, јавно мњење, јавност и елита, такорећи лишени алтернативе, покушавајући да сачувају живот, набијају главу у песак и пристају на ограничавање слобода, права, демократије, јавности, и других хуманистичких начела без успостављања делотворног механизма контроле сврховитости и делотворности таквог ограничавања.

 

О овом проблему говорили смо пре више од десет година у анализи „Терористи поставили експлозив — жртве стављају упаљач“ и до сада се на том пољу није макло ни за милиметар. На другој страни, на страни која све време атакује на демократске системе, дошло је до усавршавања убојитости, и због тога овај текст можемо сматрати наставком онога написаног пре више од деценије.

 

Данас, на жалост, поседујемо емпиријске доказе размере моћи антидемократских сила које разарају човечанство.

 

Пример први. Омар Матин, тридесетогодишњак из Орланда је у терористичком нападу јуна ове године убио безмало 50 људи и још толико ранио. Наоружан аутоматском пушком упао је у клуб у коме се окупљају хомосексуалци и почео да убија насумично. ИД је потврдила да је реч о њиховом припаднику, али у овом случају не можемо бити сигурни у то јер је могућно да су његов крвави учинак, у ИД само препознали као могућност за своју капитализацију.

 

Матин је авганистанског порекла и, иако је рођен у САД, никада се није уклопио у то друштво нити прихватио начела толеранције, што говори о агресивној ригидности чак и потомака усељеника исламске вероисповести који не само да се не уклапају у своје матичне државе у којима им је омогућено школовање, нормалан живот, стандард, посао, све оно што им је недостајало у земљама њиховог порекла. И не само да ту нема толеранције, него има патолошке агресије са намером да такво друштвено устројство насилним и терористичким средствима мења иако он не би имао никакво право да те ствари мења чак и демократским путем. Дакле, чак и друга генерација потомака не само да не жели да се укључи у друштво, него га напада терористичким средствима.

 

Такође, утврђено је да је Матин раније посећивао клуб и комуницирао са хомосексуалцима чиме се отвара поље претпоставки да је сам терористички чин индукован дубоком кризом личности убице насталом због његове хомосексуалности коју није хтео да прихвати из традиционалних, верских и сличних разлога. То је створило значајну фрустрацију и мотив терористи али и простор да се „освети и искупи од грехова“.

 

Дакле, ако оставимо по страни организоване терористичке акције, стрељања, експлозије, егзекуције на аеродромима, тржним центрима, станицама метроа, возовима, биоскопима и сличним местима масовног окупљања, овде видимо да је вид терористичког терора проширен и на, условно речено, тероризам за свој рачун и своје разлоге.

 

Такав вид тероризма лишен је потреба за организацијом, комуникацијом, планирањем, конспирацијом, субординацијом, финансирањем и мноштвом других сложених и захтевних процеса. Довољно је само постојање једног психопате или лудака способног и спремног да у смрт осим себе поведе и друге људе уз образложење да то чини за Алаха и ислам. Тиме су терористи добили извршиоце својих недела без икаквог тренинга, инфраструктуре, планирања, организовања, а жртве егзекуторе од којих је готово немогућно одбранити се.

 

Пример други. У недавно извршеном терористичком нападу у Ници, у коме је терориста великим камионом на Дан прославе пада Бастиље улетео у пешачку зону и на променади два километра дословно газио шетаче. Погинуло је 84, а повређено 300 људи. Тек након два километра његове крваве вожње полиција је успела да га убије. Реч је о тридесетједногодишњем Французу тунишког порекла, који је живео у Ници, Мохамеду Лауеј Булелу.

 

Као и ранији напади, и овај је имао у виду масовна окупљања, али га много више сличности приближава терористичком нападу из Орланда него што га повезује са неким пређашњим акцијама фанатика.

 

Обојица терориста имају неуобичајену прошлост, нетипични профил личности, нерелигиозни, бисексуални, разуздани, склони хедонизму, наркоманији итд. Рекло би се врло чудан тип исламског фанатичног ратника који наводно дела у складу са религијским императивима.

 

Овај из Нице хранио се свињетином и није био уопште религиозан, и иако је имао децу и био у браку, то му није сметало да у хомосексуалном миљеу буде изузетно промискуитетан.

 

С друге стране, француска полиција је привела неколико лица за које сумња да су му били саучесници. Француска полиција је сигурна да је Булел имао саучеснике, што с једне стране чини извеснијом његову везу за терористичким групама ИД, али истовремено и потпуно огољава праве мотиве ове банде монструма која под плаштом религије терорише цео свет.

 

Због претњи новим нападима и због делотворније борбе против тероризма, Француска је увела ванредно стање до краја јануара 2017. То, наравно, није утицало на стишавање све гласнијих критика на њен рачун, од оних да је било премало полицајаца до оних да се ни они који су били ту нису најбоље снашли. Нису имали ни довољно времена, а нису били ни наоружани за боље реаговање.

 

Иако се не чују гласна оспоравања увођења ванредног стања, јер оно ипак значајно помаже полицији у даје јој већа овлашћења, све ово прати горко сазнање да француска полиција осим што истински ради на откривању терориста, ради и на затирању трагова сопствене одговорности. За жаљење је и крајње непатриотски да су француска полиција и политичари у овом трагичном тренутку за Француску истим интензитетом фокусирани и на заштиту сопствене државе и грађана и на заштиту сопствених фотеља.

 

Пример трећи. Крвава јулска серија злочина у Немачкој је отпочела нападом седамнаестогодишњег азиланта из Авганистана на путнике у једном возу. Полиција га је ликвидирала, а ИД је потврдила да је њихов члан, што су немачке власти демантовале, јер сматрају да се он „саморадикализовао”.

 

Други напад, по тврђењу немачких власти, је мотивисан психолошким проблемима убице, Немца иранског порекла, који је убио девет а ранио 26 људи у Минхену. Одмах потом у једном градићу крај Штутгарта један двадесетједногодишњи азилант из Сирије је мачетом убио једну жену, а ранио још петоро људи. За овај злочин у Немачкој се тврди да је злочин из страсти и да нападачева националност и захтев за азил не играју никакву улогу, јер је нападач полицији раније познат по преступничком понашању.

 

Коначно, четврти напад несумњиво указује на терористичко дело јер је реч о бомбашком нападу у градићу Ансбаху у коме је двадесетседмогодишњи Сиријац активирао бомбу у руксаку који је носио и у којем је било много металних отпадака којима је хтео да појача разорни ефекат бомбе. И себе је разнео, али је повредио 12 људи, од којих троје тешко.

 

На жалост, све је више примера који намичу недвосмилен утисак да се спирала терористичког насиља све брже врти док се инциденти смењују такорећи свакодневно.

 

Неке поуке. Шта год да је разлог, јасно је да су кључни елементи терористичких акција данас редуковани на најпримитивнији, основни функционални императив у којем је једино важно да се терористички акт изведе.

 

Данас видимо да ударна песница ширења радикалног ислама постају хомосексуалци, наркомани, перверзни ликови који хедонистички конзумирају све оно што ислам заправо забрањује. С тим се испреплело психопатско и трауматско деловање људи за које безбедносне структуре тврде да су самоорганизовани. Дакле, реч је о самотњацима, појединцима који из себи знаних разлога изводе злочине које представљају у јавности као дела тероризма у име ИД. За те самотњаке заједничко је једино да припадају муслиманском миљеу, не чак ни да су религиозни, већ да једноставно припадају том културно-традиционалном обрасцу.

 

Муслимански културно-традиционални образац може да значи много штошта, али у овом контексту, за ову прилику доминирајуће је да га чине нетолеранција, агресија, фанатичност, очајање, одсуство емпатије.

 

Сваки мигрант, сваки дошљак са Блиског истока потенцијална је претња и могући је терориста коме ће окидач бити било шта. Приватни проблем, лична траума или фрустрација, а онда ће у тој ерупцији беса психопатски напасти околину вичући „Алах је велики” или томе слично. То, наравно, не значи да је сваки мигрант терориста, него значи да су сваки терориста или мигрант припадници тог муслиманског културно-традиционалног миљеа.

 

Да ли можемо да очекујемо да ће се све више миграната са одбијеним захтевом за азил дизати у ваздух на трговима, станицама, ресторанима? Да ли све више фрустрираних усељеника жели да се убије и притом побије што више невиних око себе?

 

Пошто је за безбедносни систем било које земље немогућ задатак да обради толику количину сумњивих и заштити се заправо од невидљиве претње, јасно је да су безбедносни изазови такорећи нерешиви. Осим тога, безбедносне структуре најутицајнијих држава копнене Европе изгледају потпуно разорене утицајем англо-саксонске доминације. Енглези и Американци потпуно доминирају безбедносним оквиром ЕУ и у тој доминацији воде рачуна искључиво о себичним, егоистичним интересима.

 

Веома неспокојно изгледа чињеница да су немачки и француски безбедносни апарати, а о другима да и не говоримо, једноставно далеко испод делотворног нивоа.

 

Потцртавање овако сложених и тешких проблема није ксенофобија или било која негативна појава којом могу бити оквалификоване тезе изнесене у тексту. Аутор се не плаши квалификација, већ нерешивости проблема који ће се у будућности развијати, тај размах и раст угрожаваће не само безбедност појединаца у садашњости, него перспективе друштвених односа и држава у будућности.

 

Исламски тероризам не само да је кренуо у поход на Европу и западни свет, доносећи му несигурност и животну угроженост појединца, него наговештава патолошку редукцију демократије и сваковрсне слободе. Нарушавање односа у друштву на штету демократичности и значајно нарушавање баланса између силе с једне и људских права и слобода с друге стране, донеће неки нови функционализам, структурирање друштва. Но, чини се да има решења.

 

Поткрепљени и овим најновијим трагичним искуствима, можемо само да приметимо да су и Америка и ЕУ рањиве и остављене на милост и немилост агресивним мигрантима, психопатама, нервним болесницима и терористима. Крајње је време да се америчко друштво и држава снажно сударе са истином одговарајући на питања где су све и колико изгрешили у прошлости. Време је да се преиспита успешност спровођења истинских начела толеранције, односно да се утврде узроци који су довели до тога да је толеранција у Америци само споља функционална, а да у суштини у својој бити и даље живи кроз прикривене, али не мање опасне форме било да се артикулише кроз црно-беле, реверзибилне нетрпељивости, било да се проширује на расно питање, или на друге области којима се храни.

 

Нетолерантном човеку неће требати много времена и труда да сам пронађе било какав повод да ту нетолеранцију и испољи је. С друге стране, важно је и да се преиспитају спољна и унутрашња политика и њихове основне методе спровођења и крене ка оздрављењу америчког друштва и државе. Јасно је да се у томе закаснило и да значајног резултата на том путу не може бити брзо, али ако се тим путем не крене ситуација ће се само погоршавати.

 

У рукама Владимира Путина, пак, нашао се најјачи адут у спољнополитичкој утакмици данашњице.

 

Пад моћи САД, велика политичка криза у Британији, криза у Турској и климање ЕУ су створили амбијент у коме једино Русија може начинити одрживе договоре са супротстављеним чиниоцима на Блиском истоку. На једној страни Иран и њему припадајућа исламска компонента, на другој страни истински антиамерички исламисти из Сирије и околних земаља, а на трећој страни Израел.

 

Овоме свакако треба додати и шири контекст коме припадају Либија и север Африке. Сви они могу имати значајну додирну тачку и истог савезника, моћну Русију, која им може донети мир у региону што је у интересу свих. Мора се коначно разумети да се демократија западног типа, иако најсавршеније државно уређење, никоме не може наметнути. Људи имају право да одбаце решења која им Запад намеће.

 

Цео свет, а посебно дате државе, платили би много мању цену да ситуацију под контролом држе „недемократски ауторитарни режими“, него што данас сви плаћамо цех америчке бахате ратоборности и дивљачког империјализма. Интерес је мир и безбедност, а не рат и несигурност.

 

Американци су чинили ужасне ствари, јер су због својих интереса неговали конфликт умисливши да га могу контролисати. Али, конфликт је могуће контролисати само неко време. Падом сопствене моћи и ојачавањем екстремистичких група, САД одавно не могу да контролишу конфликт чак и да то хоће да учине.

 

Сви којима је мир интерес на Блиском истоку то увиђају и окрећу се Русији, која је искренија и добронамернија од Америке. Ово је последњи тренутак за прекомпозицију моћи и кад је реч о европској констелацији, па је време да велика и моћна Немачка преиспита досадашњу стратегију јер ако веже свој велики, али ипак цивилни брод за амерички дотрајали носач авиона, највероватније је да ће се оба брода, чврсто везана, наћи на дну океана — цивилизације.

 

На прагу смо потпуне лудости човечанства, хаоса и безнађа, на прекретници смо, не само биолошкој него и рационалној. Ово је истинска борба добра и зла у којој се не може водити глобални рат против зла. Могу се само стварати услови да се државама врати суверенитет, да се изабране власти баве питањима своје надлежности, контролишу сопствене негативне потенцијале и онемогуће да се зло шири планетом. Успешна борба против тероризма, дакле, има само један егзистенцијални предуслов — савладавање америчког империјализма, јер су амерички империјализам и глобални тероризам две појаве које се међусобно хране у опстајању.

 

Ката

Тагови: ; ;