Пише Никита Бондарев
fakti.rs (објављено у московском онлајн листу „Столетие”)

 

Седамнаестог фебруара 2008 је Парламент аутономне покрајине Косова и Метохије, која се од јуна 1999 налази под управом администрације ОУН, једнострано прогласило одвајање од Србије и оснивање независне државе „Република Косова”. Већ следећег дана независност Косова су признале Француска, Велика Британија, Италија, САД, Авганистан и Тајван. У овом тренутку је 76 земаља званично признало независност Космета.

 

При том Србија, Русија, Кина, Индија, Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка и низ других држава одбијају да признају новопроглашену државу, будући да је њено оснивање правно нелегитимно. Једнострано проглашавање независности, коју су спровеле власти Косова, је супротно Уставу Србије и резолуцији Савета Безбедности ОУН бр. 1244 из 1999. Односно, са становишта међународних правних норми, проглашење независности Косова није легитимно, што, ипак, није утицало на став влада 76 држава, укључујући водеће западне демократије.

 

Са чисто историјског гледишта, проглашавање независности Космета је постало тријумф реверзибилног телеолошког поимања националне историје што је само по себи изузетно опасан симптом за читав регион.

 

Сваки истраживач који почиње да проучава ситуацију на Космету се већ на самом почетку суочава са мноштвом интерпретација, у дословном смислу те речи, косметског конфликта и његове предисторије.

 

Општеприхваћена концепција како међу Србима, тако и међу Албанцима јесте „историцизам”. При том Срби имају своју визију историје региона, а Албанци своју. Међународне институције формирале су изузетно негативно схватање онтологије кризе, која се заснива на концепцији „instant history”.

 

Као алтернатива и „крајње упрошћеном историцизму” и западном прагматизму наша интерпретација анализира Космет као територију сакралну за Србе, као српску Свету Земљу и српски Јерусалим.

 

У најсажетијем излагању, историјски аргументи српске стране су следећи: Албанци су освајачи који су продрли у колевку српске културе и државности, то јест Космета. Албанци су потиснули Србе, уживели се на исконски српској територији и на крају успели да се одвоје од Србије. Ипак, независност Космета од Србије је посредни циљ, а главни циљ косметских сепаратиста је припајање Албанији и на тај начин стварање регионалне суперсиле-лидера. Тај став има потпуно ненаучну аргументацију за чије потврђивање се наводе различити српски и страни извори.

 

У оквирима српског виђења историје региона, само појављивање албанског народа је последица политике пресељавања коју је водила Отоманска империја. Пошто су поубијали велики део становништва Космета, Турци су почели да га насељавају мигрантима из Мале Азије – етничким Турцима; са Кавказа – Черкезима и Лезгинцима; са Блиског Истока – Арапима и другим семитским народима; из неприступачних планинских крајева савремене Албаније – потомцима староседелачког народа пре Словена, Илира, који нису били подложни културном утицају Византије. По мишљењу српских научника, од свих тих компоненти настала је крајем XV века албанска нација у њеном савременом облику на територији Косова и суседне северне Албаније. Ова сложена и замршена етногенеза за Балкан није изузетак.На пример, порекло бугарског народа није мање замршено.

 

Као народ који је настао као последица политике пресељавања отоманске Турске, Албанци неко време нису чинили посебне неприлике аутохтоном становништву региона, то јест Србима. Али од краја XIX века Албанци су одлучили да коначно очисте од Срба Косметски вилајет и са тим циљем основана је 1878 у граду Призрену такозвана „Призренска лига” од које почиње историја укупне савремене албанске државности.

 

Користећи покровитељство Истанбула, Албанци су потискивали и истребљивали Србе до 1912, када је после Првог балканског рата косметски део „турског наслеђа” припао Србији. Са масовним антисрпским акцијама Албанци су морали да причекају, али су сукоби на националној основи трајали током читавих 20-30 година.

 

Након почетка Другог светског рата, Космет је ушао у састав профашистичке Велике Албаније. Од 1941 до 1945 су Албанци приредили косовским Србима локални геноцид. Према подацима српских научника, убијено је више од 10 000 људи и око 100 000 је протерано. У оквирима српско-центричне верзије догађаја, „драма прогона” Срба из покрајине из времена Другог светског рата управо се и налази у основи њиховог савременог жалосног положаја на Космету.

 

По завршетку Другог светског рата и оснивања СФРЈ, српским избеглицама са Космета је било забрањено да се враћају у своја родна места, а Албанци су добили све могуће слободе. Године 1945 Космет је проглашен за аутономну област, 1963 за аутономну покрајину, а 1974 покрајина је у правима практично изједначена са савезним републикама. Ово је кратко излагање виђења историје албанског присуства на Космету у оквирима просрпске историјске парадигме.

 

Албанци имају своје исто толико етноцентрично схватање проблема Космета, засновано на реверзибилном поимању историје и псеудонаучној аргументацији њиховог „права првенства” на Космету. У складу са албанском концепцијом историје, управо они су аутохтоно становништво Космета, а Срби су освајачи.

 

Основна албанска теза се састоји у томе да су преци савремених Албанаца одувек живели на Балкану за разлику од Словена који су дошли тек у VI веку заједно са Западним Готима и Хунима, рушећи све на свом путу. Иначе, освајачи су прилично брзо прихватили од староседелачког становништва римско-византијску културу, чији су носиоци били преци савремених Албанаца, затим примили хришћанство и признали власт Константинопоља.

 

За албанско потврђивање права на Космет, принципијелно је важна чињеница да су у битки на Косовом пољу 1389 Албанци устали против турских освајача раме уз раме са Србима. А после Косовске битке и након што се Србија истрзана унутрашњим неслогама распала постепено предајући своју територију Османлијама, на челу отпора против Турака нашао се Албанац Ђурађ Кастриот који је ушао у историју као Скендербег. Ако се пође од албанске концепције историје Космета, та једна чињеница би била довољна да се дезавуишу српски покушаји да представе Турке и Албанце као савезнике и истомишљенике.

 

Обично упоређење основних теза албанског и српског виђења историје косметске кризе открива зачуђујућу подударност основних идејних акцената обе теорије. У вези с тим истакнути руски балканолог А. А. Улуњан износи тезу о „блоковској структури националног питања на Балкану” и издваја неколико идејних модела карактеристичних за идеолошке интерпретације своје националне историје свих балканских народа.

 

То је идеја „историјског права”, идеја „очувања/враћања историјског наслеђа”, идеја „окупљања земаља” насељених сународницима, идеја „равноправности различитих балканских народа”. Циљ и смисао свих ових модела је мобилизација друштва ради реализације геополитичке идеје и обликовање концепције националног интереса и националне безбедности.

 

На тај начин историјске паралеле, аберације и уопште реверзибилно поимање историје није одраз свесне дифамације историјске науке и историјског памћења у балканском региону. Овде се пре може говорити о актуализацији историје. У тренуцима кризе за балканске народе историја престаје да буде „учитељица живота” (historia magistra vitae est), већ буквално постаје садржај живота. Пред нама није „крај историје”, о којем је писао амерички филозоф Ф. Фукујама него обрнуто, преливање историје у свакодневност, компактна историја.

 

srpsko-kosovo-1024x768

 

За интерпретирање балканске историје кључна парадигма Запада постао је појам „instant history”, буквално „брзо растворива историја”. Ова концепција, која се у знатној мери базира на идејама Фукујаме, изречена је као једино могућа интерпретација историјског аспекта идеолошких система балканских народа у чланку „Instant history: како правилно разумети ратове на територији бивше Југославије”, која је објављена 1996 у академском издању „SlavicReview”.

 

Аутори тог епохалног чланка били су четворо истакнутих стручњака за историју Балкана – Г. Стокс, Џ. Лампе, Д. Русинов и Д. Мостов. У том чланку су истакнути научници позвали научну заједницу и политичке аналитичаре да априори игноришу било какве историјске реминисценције које се сусрећу у идеолошким концепцијама балканских политичара, сва позивања на „историјску праведност”, на помињања историјских граница” и „историјских својина”.

 

Аутори чланка убеђују читаоца да историјска наука на Балкану није више од скупа историјских анегдота и казуса који се лако могу прилагодити потребама данашњег дана. Сваки народ бивше Југославије има свој сажетак таквих историјских анегдота из којег се до бесконачности могу црпсти реминисценције које одговарају сваком случају. Такође, свака од сукобљених страна за сваку такву „историјску анегдоту” има читав систем псеудонаучних доказа који се у оквиру цивилизоване дискусије практично не могу оповргнути.

 

Сувишно је говорити да „брзо растворива историја Срба” постоји само зато да би противречила „брзо растворивој историји Албанаца” и обрнуто.

 

Зачарани круг бескрајних историјских реминисценција мора се прекинути апсолутним игнорисањем, закључак је који нуде аутори чланка. Позивање на „историјску правду”, поштовање „историјских граница”, поштовање „историјског права” може се и треба пречути.

 

Као и све интелектуалне стратегије које се заснивају на упрошћеном прилажењу сложеним питањима, идеја „instant history” у односу на косметску кризу брзо је стекла много присталица, а за америчку спољну политику постала је основна.

 

Осведочена следбеница концепције „инстант историје” била је, поред осталих, државни секретар САД Мадлен Олбрајт, уз чије је активно учешће Космет де факто отргнут од Србије после операције 1999.

 

„Срби нам држе предавања из којих следи да је Космет неодвојиви део Србије. Затим нам Албанци причају о албанској историји Косова. Ми се слажемо и са једнима и са другима. Свакој од страна говоримо оно што она жели да чује и саветујемо да не верују у оно што сазнају од неког другог. И та тактика одлично делује!”, описује у својим мемоарима процес преговора о Космету Олбрајтова.

 

Очигледно да је Олбрајтова због неких својих нарочитих својстава, за које сматрамо неумесним да их разматрамо, прихватила концепцију „инстант историје” пре свега као право да не обраћа пажњу на аргументе страна у сукобу, да се не интересује за изворе конфликта, већ да се руководи искључиво својим сопственим поимањем текућег момента, али такође и као својеврсну индулгенцију која јој омогућава да отворено лаже ако саговорник прибегава историјској аргументацији.

 

У њеним мемоарима постоји опис њеног сусрета са српским епископом Артемијем у манастиру Грачаници по завршетку ратне кампање 1999, који је за овај контекст изузетно значајан. Владика показује првој личности америчког спољнополитичког ресора фотографије разрушених православних цркава и изражава бојазан да ће, изгледа, сви Срби ускоро морати да напусте Космет.

 

„Ја сам га уверила да ће мировне снаге НАТО и ОУН учинити све да се његов народ осећа безбедним”, пише она.

 

Државни секретар Мадлен Олбрајт је гарантовала епископу очување српских светиња на Космету и обећала да косовски Срби неће бити одвојени од Србије. Својим читаоцима она објашњава да је то била изнуђена лаж зато што није било могуће другачије разговарати са човеком који се стално позива на древну историју, користећи при том ауторитет свог положаја. У ствари, за Србе на Космету нема будућности.

„Космет који многи Срби сматрају за срце своје нације, одавно је урасло у туђе тело”, пише она.

 

Признавање косовске независности се може оценити као логичан, оправдан резултат тријумфа концепције „инстант историје” и прагматизма који из ње логично следи, над основним принципима међународне безбедности и здравим разумом.

 

Фатална грешка светских размера какву представља признање независности Космета се могла избећи да се међународна заједница није ограђивала од сложене и вишезначне историје покрајине страшилом „Instant history”. Нажалост, у случају Космета политика Запада постаје не само пристрана и необјективна него и све више „прагматична”, односно, симплификована.

 

При том у површности не греше само америчке либералне демократе у лику Олбрајтове, Клинтона и Клинтонове, него и амерички неоконзервативци у лику Дика Чејнија. Упогледу Космета између те две групације уопште се не очитује нека суштинска разлика. Упрошћавање и тежња да се деисторизује косовски конфликт својствени су и независним америчким политичким мислиоцима конзервативног правца, на пример Едварду Лутваку.

 

У четвртом броју часописа „Foreign affairs” за 1999 годину, професор Лутвак је објавио манифест „неопрагматичног” приступа решењу косметске кризе који је назвао „Give war a chance”, буквално – „дајте шансу рату”, или – „нека буде рат”.

 

„Непријатна истина налази се у томе што рат иако је највеће зло, поседује једно значајно позитивно својство. Рат је способан да решава политичке конфликте и да доводи до стабилног мира. Али, то његово својство може да се реализује или када зараћене стране потроше све своје расположиве људске и војне ресурсе или када једна од страна успе да оствари одлучујућу победу. Авај, у наше време мале земље су принуђене да пристају на прекид борбених дејстава. То доводи до тога да сваки пут кад у овом или оном региону почне рат, прекидају га и самим тим не дају му да се претвори у стабилан мир”, пише Лутвак.

 

Изразито антисрпски настројени професор даље размишља о томе колико би за САД било јефтиније и практичније да се не гурају на Космет него да дају Албанцима да изађу на крај са том ужасном „интервенционистичком српском солдатеском” на челу са Милошевићем.

 

Према томе, идеолошка оправданост права на Космет помоћу „реверзибилног историцизма” својственог како Србима, тако и Албанцима, у спољнополитичком контексту једноставно не функционише; српски и албански „историцизми”, будући да су супротстављени, међусобно се девалвирају и обесмиљшавају.

 

Логичан излаз из „ћорсокака историцизма” за западну дипломатију постали су концепција „инстант историје”, прагматизма и „нео-прагматизма. При том, за интерну употребу „реверзибилни историцизам” наставља да функционише и све до данас представља најјачи мобилизациони фактор.

 

Корен проблема је у томе што за Србију „историцизам” поимања Космета није више од материјалистичке, атеистичке изведенице од сакралног поимања Космета, које је Србима било својствено све до половине XX века.

 

У време социјализма трудом таквих аутора као што је писац и академик Добрица Ћосић, изведена је „секуларизација” поимања за Србе свете косовске земље. Чињеница да је Космет постало место где су Срби стекли Христову веру, колевка хришћанства у Србији и седиште предстојатеља Српске православне цркве од 1219 до 1766, у секуларној верзији замењује се тезом о „огромном културном значају” косовских средњевековних цркава и манастира. Одаје се признање косовском епу и подвигу српског народа у бици на Косовом пољу 1389, али се прећуткује да је за средњевековне српске владаре одупирање „злим агарјанима” имало пре свега верски карактер.

 

Србија је на Косовом пољу стала на пут не само агресивним освајачима, него на пут силе која је довела у питање само постојање европске културе, односно, хришћанске културе.

 

Подвиг српског народа на Косовом пољу је чин управо религијски, као што је и шестовековна историја српског мучеништва на Космету од руку Турака и Албанаца, најпре историја страдања за православну веру. И, наравно, није случајно да су српски просветитељи XVIII-XIX века Вук Караџић и Димитрије (Доситеј) Обрадовић називали Космет српским Јерусалимом.

 

Велика трагедија владавине Слободана Милошевића управо је у томе што су он лично, његови сарадници и његова супруга Мира Марковић која је имала огроман утицај на њега, као српске патриоте, при том, остали атеисти. Дакле, неминовно су били таоци „грубог историцизма”, неспосбни да схвате и осмисле сакрално значење Косова, његову важност не само за Србију него и за хришћанство у целини.

 

 

То је још тужније зато што је у годинама Милошевићеве владавине предстојатељ Српске православне цркве био Његова Светост Патријарх Павле, диван пример истинског хришћанског живота, смирења, аскетизма, љубави и свепраштања, а уз то и доследне борбе за очување Космета под окриљем православне цркве.

 

Док је још био епископ Рашко-призренски, Владика Павле је чинио све што је могао за очување хришћанства на Космету. Није се плашио ни да улази у директну полемику са Титовим атеистичким режимом. Недавно је у Србији објављена његова преписка са властима Југославије и Патријархом Германом поводом положаја православних верника и хришћанске цркве на Космету. По својој снази то је потресна хроника непрекидног рушења православних светиња и хришћанског начина живота Срба на Космету од стране Албанаца уз благонаклоност цивилних власти укључујући и етничке Србе-комунисте.

 

„Овде је народ као овце без пастира остављен сам себи, тако да не чуди што су људи заплашени и поколебани у својој вери под навалом свих могућих невоља које их снажно ударају. Углавном, ја бих њих позвао да сачувају најважније, своју душу и част свог народа, оно заједничко благо које смо наследили од наших светих предака”, пише епископ Павле о стању на Космету током 60их година.

 

Из писама будућег Патријарха постаје потпуно очигледна примарна религијска компонента у трагедији Срба на Космету. Очување православне вере било је не само главни ослонац српског живља у тој покрајини, него и циљ и смисао самог враћања тих земаља у састав српске државе 1912.

 

Након што је почео прогањање православних, Титов режим је обесмислио и ослабио идеју српског Космета.Пошто су изгубили везу са својим парохијама и уопште са црквеним животом, Срби су почели масовно да се пресељавају из унутрашњих подручја Косова и Метохије у индустријски развијени север покрајине препуштајући судбини светиње обливене крвљу својих очева и дедова.

 

Истинска трагедија косметских Срба, која је предодредила прогон Срба из покрајине и на крају њено одвајање од Србије, јесте у одустајању локалног становништва од хришћанске вере. Са своје стране, неразумевање те чињенице предодредило је узалудност Милошевићеве косметске политике.

 

Међутим, бићемо праведни према српском лидеру напаћеном у Хашком трибуналу. Натовска бомбардовања Југославије у пролеће 1999 приморала су га да значајно ревидира своју слику света. У септембру 1999 у Београду је под покровитељством Српске православне цркве одржана изузетно велика изложба „Распето Косово”, а затим издата истоимена књига за чије су штампање издвојена средства из личних фондова Милошевића. Управо та књига први пут сакупља у једну целину сва страдања која је српски народ претрпео на Космету од турских поробљивача до натовских бомби и ставља их у религијски, сакрални контекст.

 

Идеја сакралног а не само историјског значења Космета за Србију и за читаво хришћанство наставља свој развој у време владавине Војислава Коштунице који се декларисао као српски националиста и који, за разлику од Милошевића, није био спутан догмама комунистичке идеологије.

 

У контексту удаљавања од „грубог историцизма”, повратка од телеологије на теологију, принципијелно је важна делатност владике Јована (Ћулибрка), епископа Липљанског у периоду од 2011-2014, од 2014 епископа Славонског.

 

Искуство владике Јована доказује да сакрално поимање Космета могу да схвате и прихвате не само Срби него и уопште сви верујући људи, при том не само хришћани. Владика Јован је одбранио докторску дисертацију у Израелу, у меморијалном центру Јад ва-Шем, која је посвећена геноциду над Србима током година Другог светског рата који су извеле хрватске усташе.

 

Како каже Владика, у Израелу је мало ко знао, укључујући и научнике, о зверствима усташа током Другог светског рата, без обзира што су жртве хрватских фашиста били и неколико десетина хиљада локалних Јевреја. За низ публикација на ту тему у израелским научним издањима, као и за одржавање научних конференција у Србији и Израелу, српском Владици указана је част и додељена награда „Голда Меир”.

 

„И тада сам се одлучио на нешто што ми је у почетку изгледало недостижно. Ако сам успео да придобијем наклоност Израелаца према Србима повлачећи паралелу између страдања Срба и Јевреја у Другом светском рату, зашто онда не бих пробао да им објасним шта је за Србе Космет. Јер, то није само нека територија, то је наша Света Земља”, сећа се Владика Јован.

 

 

Намера Владике Јована се показала више него успешном. У Пећкој патријаршији, центру православља на Космету је 2012 одржана међународна конференција „Балкан и Блиски Исток: заједничко и посебности” у којој су учествовали српски, израелски и европски научници. Главни циљ конференције био је показати да се ни конфликт на Космету, ни конфликти на Блиском Истоку не могу не само решити, него ни бар донекле минимализовати ако стављамо у заграде фактор посебног, сакралног значења Космета и Свете Земље.

 

„Без разумевања сакралног значења тих територија, прилично скроман ефекат преговора у Рамбујеу и споразума потписаних у Ослу постаје још скромнији и непоузданији, а будућност непредвидива», закључује своје излагање Владика Јован. Таквој оцени придружују се и други учесници конференције, на пример, професор Јерусалимског универзитета Мартин ван Кревелд.

 

Пример Владике Јована доказује да повратак на сакрално поимање косовског конфликта није корак назад, како тврде неки либерални публицисти, него корак напред. Поред осталог, то је могућност да суштина догађања на Космету допре до значајног броја људи који нису изгубили веру, него су ошамућени и преварени западном антиисторијском пропагандом.

 

Ката

Тагови: ; ; ; ;