Пише Ростислав Ишћенко
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић

 

Изненадна смена руског амбасадора у Украјини је занимљива због многих коинцидентних фактора.

 

Прво, не могу а да не напоменем да су политичари и стручна јавност у Кијеву упали у хистерију у очекивању државног удара о коме у престоници „најевропскије земље“ не говоре само лењи.

 

Друго, смењени амбасадор Михаил Зурабов у последњих неколико месеци није урадио ништа што би могло изазвати изненадну промену става Кремља према целисходности његовог даљег боравка у Кијеву.

 

Ако разлог за оставку нису били државни удар у фебруару 2014 године, слаба позиција за време првог „Минска“ и превелика наклоност према украјинској позицији током представљања Русије у контакт групи, као и апсолутна непажња амбасадора према ДНР/ЛНР, шта се онда то могло променити средином јула?

 

2244a0a4f916b1aa8359b37f11096abe

 

На крају крајева, чак и пријатељство са украјинским Председником Петром Порошенком, без обзира на то како се према њему односили са становишта морала, са становишта дипломатске сврсисходности ишло је у корист амбасадора, јер је отварало лични неформални канал приступу шефу државе. За ову могућност, многе дипломате безуспешно се боре годинама и деценијама.

 

Треће, истовремено са Зурабовом од Кијева се опростио и његов амерички колега Џефри Пајет иако би било логично да је на тој функцији остао до краја америчких избора. А тада, или би га Клинтонова оставила, или би га Трамп заменио. Пајет је надзирао украјински преврат и лично конструисао садашњи режим, а коњи се у сред трке не мењају.

 

Четврто, из кругова блиских Министарству спољних послова РФ и Кремљу почеле су не само да се шире гласине о хитном именовању новог амбасадора, већ и да се са сигурношћу наводи име једног кандидата Михаила Бабича, председничког изасланика у Приволжском федералном округу.

 

Међутим, кад су за време председниковања Виктора Јушченка, мењали Виктора Черномирдина, нико није журио. Черномирдин је смењен 9 јула 2009 године. Указ о именовању Зурабова објављен је 18 августа, а обављању своје дужности он је званично приступио тек 25 јануара 2010 године. Акредитивна писма је предао већ новоизабраном Председнику Виктору Јануковичу 2 марта исте године.

 

Значи, пола године је Русија била без руског опуномоћеног амбасадора у Украјини и ништа се није десило. Уосталом, тада се особље амбасаде није суочавало са оваквим проблемима као сада када су њихове активности практично блокиране, а односи између држава, иако ни тада нису били сјајни, ипак се нису налазили у тачки замрзавања.

 

Дакле, шта имамо данас?

 

Патрони Порошенковог режима из САД и Русије изненада напуштају Украјину управо у тренутку када се режим суочава са критичним проблемима политичке кризе чије решење чак и традиционално оптимистични украјински експерти виде у облику новог државног преврата.

 

Русија жури са именовањем новог амбасадора у земљи у којој је рад амбасаде, благо говорећи, стопиран. Жури толико да је расправу о новом кандидату почела без паузе. Зурабов још увек није обавио опроштајне посете у Кијеву, а московски политичари су већ спремни да пошаљу његовог наследника.

 

Чак је и сама дискусија о кандидату за наследника занимљива. То није тек бивши официр-падобранац са великим искуством у пословним и државним органима. Михаил Бабич, који фигурира као замена Зурабову, је 2002 године био именован за Председника Владе Републике Чеченије. Међутим, локална елита протерала је странца већ после три месеца. Ипак, подсећам, тадашње Бабичеве дужности су подразумевале рад у три главне области: завршетак борбе против терориста, обнављање уништене индустрије и инфраструктуре и контрола локалних елита и формирање адекватне административне хијерархије.

 

По мом мишљењу, у томе је много истоветног са тренутном ситуацијом у Украјини. При чему сумњам да је 2002 године Путин могао у Чеченију послати случајног човека. Сувише је била велика цена тог питања.

 

Ми не знамо да ли ће Бабич уопште бити именован. Али, већ сама чињеница да се дискутује о његовој кандидатури указује на то какав развој догађаја у Украјини очекује Москва.

 

Лични контакти Зурабова и Порошенка могу постати непотребни само у једном случају. Ако постоји потпуна сигурност да он ускоро неће имати са ким да контактира.

 

Хитно именовање кризног руководиоца са искуством рада на територији, реинтегрисаној у разорном рату, на којој је уништена стара а још увек није формирана нова административна хијерархија, такође говори у прилог чињеници да се у Кијеву у блиској будућности очекује најгори могући сценарио.

 

Одлазак Пајета, упркос чињеници да канцеларија CIA у амбасади и њено представништво у СБУ настављају да функционишу, показује да Американци такође не очекују да ће у блиској будућности у Кијеву бити примењиване политичке методе.

 

Две државе, два геополитичка конкурента дубоко, иако из различитих разлога, укључене у украјински конфликт, предузимају синхроне акције по питању предаје надзора над Украјином из руку експерата меке моћи у руке кризних руководилаца са искуством спровођења специјалних операција.

 

Могу ли Москва и Вашингтон истовремено погрешити? Могу, али то је мало вероватно. Може ли смена Пајета и Зурабова бити случајност? Може, али то је мало вероватно. Може ли се Порошенко одржати, упркос чињеници да су га сви отписали? Може, у политици постоје различита изненађења. Али, и то је сасвим мало вероватно.

 

У Украјини он никоме није био потребан и свима је сметао још од првог дана свог мандата. Задржао се овако дуго само због тога што су и Москва и Вашингтон и Париз и Берлин, мада из различитих разлога, били заинтересовани за замрзавање распада Украјине за одређени период.

 

САД су се у почетку надале стварању одрживог русофобског режима по узору на Сакашвилијев у Грузији. У последњој фази, оне су једноставно хтеле да прође председнички изборни циклус без ексцеса, како би предстојеће решење судбине Украјине оставили следећој администрацији. ЕУ је било неопходно обезбедити украјински транзит гаса до пуштања у рад барем „Северног тока-2“. Русија једноставно није имала довољно ресурса да би истовремено водила активну политичку игру у Европи, подржавала Асада у Сирији, радила на миру у Турској, пратила провокативне активности балтичких земаља, па још и да креира чистку у украјинском режиму.

 

Сви су чекали када ће се ситуација променити и пружити прилику за активну игру. Судећи по ономе што се дешава, ситуација се, као што то често бива, променила раније него што су сви желели.

 

Чини се да у могућност одржавања ситуације у Украјини у замрзнутом стању макар до краја године, чак и заједничким силама, више не верује нико. Порошенка нико не жали. Похлепни посластичар је сам изабрао своју судбину. Али, кад он падне, почиње игра без правила, у блиц режиму и маневарски политички рат, додатно компликован борбеним дејствима и терором нацистичких банди, потпуно пуштеним са ланца.

 

Овакве игре су динамичне и представљају велики интерес за посматраче са стране, али живот на територији на којој се таква игра развија не бих пожелео ни најгорем непријатељу.

 

Ката

Тагови: ; ; ;