Пише: Дмитриј Дробњицки
fakti.rs

 

Америка се поделила на пола. Да је реч о Луксембургу, не би нас занимало. Али, говоримо о суперсили. Тако да ће се избор Американаца неминовно одразити и на нама.

 

У САД су завршене страначке конференције демократа и републиканаца. Званично су номиновани кандидати. Усвојене су страначке платформе.

 

Оба страначка конгреса гледао сам практично цела. И премда сам унапред знао шта могу да очекујем, ипак сам био мало изненађен. У једном тренутку сам стекао утисак да не изражавају просто дијаметрално супротна гледишта о будућности своје земље и света, већ да говоре о две различите земље и два паралелна света.

 

Америка Барака Обаме и Хилари Клинтон тврди да се она корацима од седам миља креће стазом друштвеног напретка. Једина опасност која јој озбиљно прети је кандидат супротне партије који намерава да заустави тај напредак и сруши оно што је с таквим трудом изграђено у протеклих безмало осам година.

 

trump-hillary-ny-times

 

Свет је јасан и генерално предвидљив. Разуме се, свеопштој срећи сметају поједине земље-зликовци попут Ирана, Северне Кореје, Китне и Русије, па и «исламска држава», али је генерално све сјајно. Алтернативe глобализму и политичкој коректности нема, и све више људи на земаљској кугли то схвата.

 

Америка Доналда Трампа има огромне проблеме. Локалне индустрије су уништене, скривена незапосленост је огромна, криминал је у порасту, терористи прете новим нападима, границе државе подсећају на швајцарски сир, бирократија никако да обузда свој апетит и наставља да гуши грађане и бизнис. У свету је потпуни хаос. Блиски Исток је велико ратиште, Европа стење под непрестаним таласима миграната, сви спољнополитички савези, укључујући NATO, су застарели и немоћни против ИД. Транснационалне корпорације купују и продају политичаре који настављају да отимају радна места Американцима. Што се тиче политичке коректности, она се у Трамповој Америци такође шири, само што није светло и добро учење, већ тумор чије метастазе гуше слободу говора, руше културу и трују градове и села. Укратко, још један мандат председника-демократе и земља можда више неће моћи да се спасе.

 

Да ли Трампове и Клинтонкине присталице заиста живе у толико различитој средини и толико одвојено једни од других да се не разумеју и чак мрзе? Делимично тако и јесте. Већина црнаца и латиноса живе у засебним општинама, са посебном субкултуром и уређењем. Део демократских бирача живи у средини универзитетских кампуса, практично изолованој од остатка земље. Неки и потпуно живе у виртуелном простору, радећи за неки Google или Yahoo. Трампови бирачи, радници из убрзано пропадајућих индустријских градова и фармери, такође живе веома изоловано.

 

Али, бирачко тело не чине само те изоловане протрампове и проклинтонкине енклаве. Многи бирачи обе странке живе у једним те истим местима, плаћају приближно исте порезе, често воде децу у исте школе и похађали су исте факултете.

 

Нормално је што имају различита политичка гледишта. На томе се и држи амерички систем. Тако је било и тако ће бити. Али, у овој политичкој сезони раскол уопште није политички. Он је у погледу на свет. Сукобили су се интереси локалних и глобалних Американаца. Зато се тако снажно и разликују завршне конференције двеју странака, емоционално, реторички, чак и визуелно.

 

И није случајно што после партијских конгреса има толико много републиканаца и демократа неспремних да гласају за кандидата своје партије. Истиче се да је то због великог личног антирејтинга Доналда и Хилари. Делимично и јесте тако.

 

Али, кудикамо је важнији други фактор. Људи не желе да преузимају на себе одговорност за то којим путем ће поћи земља. Узгред, ни антирејтинг не зависи у потпуности од личних квалитета кандидата. Они су такође последица неприхватања избора који је пред бирачима.

 

Уосталом, и сами кандидати у одређеној мери манифестују две различите Америке. Клинтонова је оваплоћење америчког естаблишмента, глобалистичке елите. Она није просто искусни апаратчик. Она је интриганткиња спремна да се свим доступним средствима бори против оних који се не слажу с њом. Она сматра да је ван закона. Мислим да ће се она искрено зачудити ако Овални кабинет добије другог корисника.

 

Желите статус кво — ето вам кандидат. Баш њу брига за правила, а често и за закон. Да, она је класичан династички политичар, карика у ланцу Бушова и Клинтона који се смењују. Баш тако. Само таква и може бити последња нада глобалне елите да задржи контролу у својим рукама. Да би оправдали ту наду, потребно је игнорисати своје грешке, негирати прекршаје, ако је потребно играти непоштено, искористити све формалне и неформалне везе ради победе. То је Хилари.

 

Трамп је, напротив, лице бунта против естаблишмента. Не може се рећи баш лепо лице. Он је цео живот био хулиган и авантуриста. И сачувао је ту истински америчку енергију до дан данас. Он мења правила игре, пробија се безобзирно, говори шта мисли и уопште не размишља о томе да ли је неког успут увредио.

 

Он готово нема унутрашњу модерацију. Погледајте његове наступе. Човек сат времена прича без папира обраћајући се својим присталицама. Скачући с једне теме на другу, практично не бринући о коначном циљу говора, он говори онако како би на његовом месту говорио сваки обичан Американац који жели да говори о политици. И сала му верује. Зато што без грешке види у њему свога.

 

Свака његова изјава је сензација. Сваки његов твит је бомба. Аналитичари никако не могу да схвате зашто свака његова неуспешна или отворено непријатељска изјава не смањује његов рејтинг већ га, напротив, повећава. По мом мишљењу, одговор је веома једноставан. Да сломи отпор елите може само апсолутно неискомплексиран политичар.

 

Можда би неко од Клинтонкиних противника волео да на његовом месту види лепог џентлмена који се фино изражава, али таквог би појели са све изнутрицама још у фази предизбора. А Трампа још нико није успео ни да глоцне. Његов наступ, његов изглед, његова грубост, све је то одраз бунта бирачâ. Бунта емоционалног, политички антикоректног и у одређеним аспектима страшећег. А ко вам је рекао да је бунт нешто лепо и безбедно?

 

И тако се Америка поделила на пола. Једни више немају шта да изгубе. Други се очајнички држе за оно на шта су навикли. Једни проклињу глобалну економију. Други у њој живе или су се макар навикли на њу. Једни захтевају хитну обнову националне државе, другима је тесно у њеним оквирима.

 

Да је реч о неком Луксембургу, не би нас занимало. Али, говоримо о суперсили. О држави чија политика утиче и на нас. Тако да ће се избор Американаца ове јесени неминовно одразити и на нама.

 

Не, на војном плану не могу да нас сломе. Надам се ни у економском. У сваком случају, ако коначно почнемо да се бавимо својом економијом. И једном ће, можда, наше политичке процесе пратити цео свет, јер ће од њих зависити будућност планете.

 

Али, за сада се свака значајна културно-цивилизацијска битка одвија у Америци. Делимично је управо то и имао у виду Владимир Путин када је говорио да су САД једина суперсила. Политичку и интелектуалну агенду одређују управо САД.

 

Победа Америке Доналда Трампа је важна за нас јер је Трамп „кандидат Кремља“, како тврди Хиларин штаб, па ће политички „модерна“ постати брига не за глобално, већ за локално.

 

По мом мишљењу, управо зато тако много грађана Русије симпатише Трампа, који по свом социјалном статусу није ни близу већине Руса. Ми не толико схватамо, колико осећамо, да Доналд Трамп значи потпуно другачији XXI век. Између осталог, и за нас.

 

Ката

Тагови: ; ;