Поводом све агресивнијих политичких наступа представника хрватског државног руководства у којима се величају усташке вредности и позива на свеобухватну ревитализацију фашизма и  политичке идеологије злочиначке НДХ Република Србија упутила је званичном Загребу и ЕУ неколико протестних нота.

 

A closed Croatian border crossing is seen at Bregana July 1, 2013. Croatia became the European Union's 28th member on Monday and its roughly 1,400 km of land border with non-EU neighbours Bosnia, Serbia and Montenegro will now become the bloc's new external frontier. Croatian and Slovenian border police now work together. REUTERS/Antonio Bronic (SLOVENIA - Tags: POLITICS)

 

У последњој међу њима, протестном писму политичком врху ЕУ, српско државно руководство оштро је критиковало политичке процесе у Хрватској који воде ка легитимизацији усташких злочина над српским народом. Посебно забрињава чињеница да Хрвати као националне победе славе догађаје који представљају неизбрисиву мрљу у хрватској историји; мрљу етничког чишћења и геноцидне политике над Србима током читавог 20. века.

 

Реакција званичног Брисела била је очекивана; осим крајње формалног и безначајног саопштења у којем се све државе чланице као и кандидати за чланство позивају да поштују основна демократска начела на којима почива деловање ЕУ европске институције нису предузеле ниједну конкретну меру којом би осудиле и адекватно санкционисале бестидно понашање хрватских власти.

 

Напротив, ЕУ одлучила је да и на овом примеру покаже своје право лице када су у питању Србија, њени национални интереси и заштита права њених грађана. ЕУ одлучила је да и овим потезом покаже свој игнорантски однос према историјској истини, да понизи српске жртве и поручи српским властима да је заштита права прогнаних и протераних Срба са подручја Хрватске као и оних малобројних који су тамо остали тема од другоразредног, маргиналног значаја.

 

ЕУ намерно је пропустила прилику да се јасно огради од процеса афирмације фашистичке политике у савременој Хрватској, да стане у одбрану антифашистичких вредности на којима би морала да почива и њена политика. Штавише, званични Брисел радије се одлучио да по овом питању остане неутралан чиме је указао на праву нарав своје европске политике; политике, која прећутно пристаје на рехабилитацију фашизма и нацизма и Европу уводи у нове сукобе, поделе и ратне авантуре миљеника политичког Запада међу којима су управо Хрватска и њено антисрпство кроз историју заузимали посебно значајно место.

 

Поставља се питање: Због чега смо протествовали код институција ЕУ када се сигурно већ унапред знало да из Брисела неће уследити никаква разумна реакција? Због чега се окрећемо ЕУ када нам искуство које смо стекли последњих година говори да је управополитика Брисела та која Србију лишава суверенитета и територијалног интегритета? Како можемо да очекујемо да ће једна ЕУ која као Хрватска велича фашистичке злочинце и подржава политику ревизије историјских чињеница моћи адекватно да реагује и да нас заштити? Она то неће и не жели да учини. Зар нас у то нису већ довољно уверили бриселска подршка нацистичком прогону руског становништва у Украјини, комеморација у Европском парламенту посвећена величању лика и дела усташког викара Алојзија Степинца као и покушаји да се од жртве направи злочинац што је случај са Резолуцијом ЕП о Сребреници у којој се истиче да су Срби геноцидан народ.

 

Европска Унија нема намеру да третира Србију као свог равноправног партнера. То је показала и доказала и када су у питању Косово и Метохија и економска сарадња са Србијом као и када су у питању притисци да се Србија увођењем санкција Русији одрекне своје спољнополитичке самосталности. Своју антисрпску политику ЕУ показује и сада када избегава да санкционише бујање усташтва у Хрватској као својој држави чланици.

 

Оваква ситуација помаже нам да схватимо суштинско стање ствари у ЕУ. Помаже нам (или би бар требало да је тако) да схватимо да Србија не може у оквиру ЕУ да заштити своје државне и националне интересе. Она то може да уради само у оквиру оних организација и међународних тела где има јасну и безусловну подршку својих савезника, а пре свега Руске Федерације.

 

Због тога постављам питање српском државном руководству: Шта нас то спречава да искористимо своје легитимно међународно право и сходно Повељи УН захтевамо хитан сазив седнице Савета безбедности УН? У томе би сигурно имали безрезервну подршку Русије, а можда и званичне Кине. СБ УН главни је носилац функције заштите међународног мира и безбедности, који су агресивном проусташком политиком Хрватске и њеним ратнохушкачким намерама у овом тренутку озбиљно угрожени. Шта нас то спречава да озбиљним и одговорним дипломатским деловањем пред органима УН почнемо са сузбијањем хрватских експанзионистичких тежњи и њене политике подривања српских интереса?

 

Напомињем да није ЕУ та која је спречила да се на међународном нивоу пред органима УН српски народ прогласи за геноцидан због дешавања у Сребреници. Напомињем да није ЕУ та која је сачувала српско верско и културно наслеђе на КиМ, нити ће ЕУ бити та која ће заштитити Србију од политичких насртаја Хрватске. То ће учинити Србија сама уз помоћ својих савезника међу којима Русија заузима кључно место. Русија је била та која је својим деловањем на нивоу УН спречила усвајање сребреничке резолуције; Русија је та која и даље наставља да брани српски суверенитет и територијални поредак; Русија ће на крају и бити та која ће штитити српске државне и националне интересе. Други нико.

 

Аутор: Данијел Игрец, ГО Заветника

Тагови: ; ;