Колико су реалне приче о градњи «Турског тока» уочи сусрета Путина и Ердогана.

 

1107193587

 

Може ли Србија добити гас преко Турске или су оптимистичке приче турских и руских политичара уочи сусрета председника Путина и Ердогана само пусте жеље? Одговор на то питање се зна и пре него што се 9. августа рукују два председника у Санкт Петербургу и почну да разговарају о нормализацији економске сарадње.

 

«Гаспромово» плаво гориво објективно не може преко Турске да дође у Србију. У овом тренутку максимално што се може догодити јесте да Турска добије за своје потребе још једну цев, а амбициозни планови дуго ће остати само на списку жеља.

 

Да би се боље разумело зашто није реално очекивати да нам преко Турске стиже гас треба се присетити због чега је пропао «Јужни ток». Све је било договорено, потписани су уговори са свим земљама које би куповале преко «Јужног тока» гас, а онда су моћници из Вашингтона «посаветовали» Бугаре да одустану од тог пројекта.

 

Што се тиче «Турског тока», кад се њим и довезе гас до складишта у близини Грчке, наилази се на ћорсокак. Грчка је земља чланица ЕУ и НАТО, па мора бити двоструко послушна јер моћници своје притиске објашњавају тобожњом енергетском безбедношћу иза које се крије жеља да се напакости Русији. Таман кад би се Грчка и заинатила да направи гасовод за своје потребе, поставља се питање како да он прође кроз нејаку Македонију која је већ одавно политички трусно подручје. Довољан би био један позив из Вашингтона да се никада више не спомене гасовод. Са југа, тако, гасовод никако не може да стигне до Србије.

 

У оваквој међународној ситуацији максимално што се може догодити јесте да се спусти једна цев испод Црног мора којом би се 15 милијарди кубика транспортовало Турцима за њихове потребе. После Немачке, Турска је највећи купац руског гаса.

 

Засада је пуста жеља други цевовод, којим би се гас из складишта у Турској продавао европским земљама, међу којима је Србија. По правилима ЕУ, названим «енергопакети», власник гаса не може да буде и власник цевовода, па то значи да би неке друге компаније требало да уложе у гасовод. Балканске државе немају пара да саме финансирају постављање цеви.

 

Шансе да добијамо гас преко севера су много реалније јер моћне немачке компаније које су партнери «Гаспрома» у постављању цевовода «Северни ток 2» имају неупоредиво јаче политичке лобисте, који ће знати и хтети да сачувају немачке економске интересе без обзира на то колико ће се бунити земље североисточне Европе на челу са Пољском.

 

 

 

ШТА ХОЋЕ АМЕРИКА

Американци настоје да Украјина преко свог разгранатог гасовода пребацује руски гас у Европу и после истека уговора Москве и Кијева 2019. године. Украјина на томе има велики приход јер транзит на сто километара за хиљаду кубика гаса кошта 2,5 долара. Због тога директор украјинског «Нафтагаса» Андреј Кобољев каже да се нада да ће ЕУ стопирати градњу цевовода од Турске ка јужној Европи.

 

 

 

 

 

 

Аутор: Бранко ВЛАХОВИЋ

 

Извор: Новости

 

 

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ;