9 августа у Санкт Петербургу се одржава први сусрет руског председника Владимира Путана са својом турским колегом Реџепом Таипом Ердоганом након инцидента са обарањем руског бомбардера Су-24.

 

putin erdogan 2

 

 

 

Било је планирано да се сусрет одржи у Кини у септембру, током самита «Великих двадесет», после тога је планиран ранији датум, а неуспели војни пуч у Турској вероватно је довео до још брже организације датума сусрета.

 

Без обзира на то што су односи између две земље након писма које је Ердоган упутио Путину између Анкаре и Москве остаје још много нерешених питања. 5 августа заменик руског председника Јуриј Ушаков изјавио је да ће током сусрета бити покренуто питање компензације за обарање руског авиона и убиство пилота. Већ сутрадан турски амбасадор у Москви рекао је да је «неумесно» у овом моменту говорити о компензацији јер је то «осетљиво питање за обе стране».

 

Питање исплате компензације у овом случају је скоро симболично међутим између Русије и Турске постоје бројна нерешена питања о којима треба да разговарају двојица председника. Јуриј Ушаков је рекао да ће председници разговарати о укидању руског ембарга на турске производе, обнављање чартер летова између две земље, реализацији пројекта гасовода «Турски ток», изградњи турске нуклеарне електране уз помоћ Русије «Акују», регулисање питања борбе с тероризмом у Сирији као и многа друга питања.

 

Економска питања су свакако важна за обе земље. Још пре неколико година Русија и Турска су изјављивале да планирају да трговинска размена између две земље достигле 100 милијардидолара.Међутин у 2015 години размена је износила 23,3 милијарде а у првих неколико месеци ове године само 6,1 милијарду. Турски амбасадор у Русији Умит Јардим изјавио је да би ова цифра могла да порасте на 20 а у најбољем случају на 30 милијарди до краја године. Према мишљењима експерата што се тиче саме економије земаља то неће бити тешко али политика може да буде камен спотицања.

 

Јуриј Ушаков је рекао и да се нада да ће ставови Турске по питању регулисања конфликта у Сирији бити више конструктивни, Руско руководство се нада да ће разлике по овом питању бити «сужене». Питање је како је то могуће? Зближавање с Русијом је неопходно за Ердогана који не незадовољан подршком са запада. Умид Јардим је изјавио да је ЕУ користио побуну како би зауставио процес евроинтеграција Турске.

 

Али директор истраживачког центра Међународног института најновијих држава Станислав Тарасов сматра да уколико Русија и Турска успеју да зближе своје ставове тај савез у настајању тешко да ће се моћи назвати јаким и дугорочним.

 

«О потпуном политичком савезу Русије и Турске још је рано говорити. Анкара је покварила односе са западом јер сматра да је нису подржали за време покушаја пуча. Осим тога Ердоган је убеђен да геополитички пројекат који запад планира на Блиском Истоку не одговара интересима Турске. Реч је првенствено о курдском питању за које Анкара одавно нема подршку од својих западних партнера и због тога тражи алтернативе. Тренутно се Ердоган тактички окреће Русији како би добио њену подршку»

 

Русији је потребна подршка или бар не конфронтација са Турском по питању регулисања кризе у Сирији, у супротном ризикујемо да се тамо заглавимо као у Авганистану. Дакле с наше стране ово зближавање је тактичко. Осим тога не може се игнорисати ни економија. Прекид веза и санкције које су Москви наметнуте наносе штету обема државама, Турској више Русији мање али обе земље осећају негативне последице. Економска равнотежа мора да се врати.

 

 

«СП»: Да ли је могуће да се то уради тако брзо?

 

Мислим да ће у економском сектору опоравак ићи брзо. А колико ће логично и доследно деловати Ердоган у савезу са Московом по питању регулисања сиријске кризе то је већ питање. Као прво Турска мора да одбаци своју доктрину о свргавању Асада, мора да престане да подржава радикалне снаге сиријске опозиције и да започне праву борбу са терористима ИСИЛ-а. Ако се све то деси може се говорити о реалном савезу Москве и Анкаре. Али опет то су само тактичка својства.

 

Уосталом Турска иде на зближавање с Москвом а из уста њених фумкционера, од шефа дипломатије Чавошоуглуа до самог Ердогана се чује да не желе да мењају запад за исток. Они желе да сарађују са обе стране. Данас Анкара игра на руску карту како би добила одређене повластице на западу. Али и Русија користи турску карту ради преимућства у дијалогу са западом. Због тога, у глобалном смислу и Русија и Турска иду у правцу запада. Због тога они данас иду на тактички савез сматрајући да уједињени имају више шансе за успех.

 

«СП»: Значи овде се не говори о стварању дугорочног стратешког савеза?

 

То би било могуће када би Москва изменила геостратегију и у потпуности се окренула на исток. Ја имам у виду тесне везе на кинеском правцу, и не декларативно него озбиљно формирање Евроазијске економске уније с последицама преласка на војно политичку сарадњу. Уколико се Турска укључи у ове процесе то ће значити да је одустала од западних и да прелази на источне позиције. У том случају имали бисмо сасвим другачију геополитичку карту света.

 

Али колико је на то спремна Анкара а у првом реду Москва то је тек посебно питање. Чини ми се да ни једна ни друга земља нису спремне на тако глобално померање тежишта светске политике. Тако да се овде ради о тактичком савезу који узима у обзир заједничке интересе у оба правца.

 

«СП»: Могу ли се овом тактичком савезу прикључити трећи играчи?

 

 

Наравно да могу. Ердоган је већ изјавио да би волео да сеангажују Иран и друге суседне државе. Међутим као резултат америчке политике земље Блиског истока се налазе у стању хаоса.Није лако променити односе између држава који се заснивају на темељима старим вековима. Између Ирана и Турске постоје вековна супротстављања и ту ситуацију није могуће решити указом председника, заједничким самитом или одлуком УН. То су дугогодишње ако не и вековне тенденције. Због тога ће они приступити овом савезу, или изаћи из њега због краткорочних опортунистичких циљева, а не стратешких интереса.

 

«СП»: На какве је уступке спремна Анкара ради нормализације односа са Москвом ?

 

Анкара је на речима својих представника спремна да мења политику према Сирији. Али за сад то је на речима. Шта ће се стварно дешавати биће познато након састанка Путина и Ердогана у Санкт Петербургу.

 

«СП»: А како ће извршити компензацију за оборени бомбардер Су-24?

 

 

Компензација је осетљиво питање. Када је Турска понудила компензацију родбини убијеног пилота они су то одбили. Постоји други део који се тиче накнаде за технику то јест сам авион. Према протоколу Турска је дужна сама то да предложи. Први део, који се тиче самог извињења Турска је извршила у складу са дипломатским манирима. Е сад долази осетљиви етичко-дипломатски проблем. Турска је дужна да предложи висину накнаде а да ли ћемо ми то прихватити или не то је већ други проблем. Мислим да за турску економију неколико милиона долара не представљѕ проблем. Посебно што им обнављање економских односа са Русијом доноси награду од више милијарди.

 

 

«Савез између Русије и Турске биће пре свега прагматичан»- сматра старији професор на катедри за јавну политику «Више економске школе» Леонид Исајев. «У противном не би имало смисла улазити брзо у савез за који није препремљено становништво. Мислим да се руски и турски лидери руководе хладним разумом и прагматичним интересима. Ако постоје заједнички интереси између наших држава ништа неће спречити наше земље да развијају односе».

 

«СП»: Политички или економски интереси?

 

И за Турску и за нас економски аспект односа је много важан. Неопходно је учинити све како би се показатељи вратили на ниво из прошле године до почетка конфликта. Више није могуће јер у економији постоје ограничења. Такође «Турски ток» је више политички него економски пројекат. У вези политике још увек није јасно до ког степена заједништва је могуће доћи. Још увек постоји много противречности.

 

«СП»: А на какве уступке су спремне земље ради зближавања?

 

Како се показало у пракси никакви уступци нису били неопходни. Видите како је дошло до побољшања односа. Турска је упутила извињење које је задовољило Москву.

 

Мислим да ће противуречности између Москве и Анкаре остати јер су оне фундаменталне. Компромиси по овим питањима би значили мењање политике једне земље из корена. На пример може ли се замислити да Турска призна Асада као легитимног председника Сирије? Или да одустане од подршке Туркменистану? Лично у то не верујем.

 

Мислим да ће односи функционисати по принципу који постоји између нас и Израела по питању Сирије. Ми имамо различите погледе и интересе али не штетимо једни другима. Покушати да се разделе зоне одговорности и минимизирају међусобни сукоби. Могуће је и на пример да ће се мање бомбардовати региони које подржава Турска. О тим питањима се може разговарати али не и о мењању стратегије своје политике.

 

«СП»: У контексту захлађења односа са западом да ли ће ова алијанса носити антизападни карактер?

 

Не могу сасвим сигурно да тврдим да ће ово бити антизападни савез. Турска је кроз целу своју историју била орјентисана на запад и тежила политичким и економским интеграцијама на западу. Исто тако је и Русија након распада СССР била прозападно орјентисана. Конфликт који се десио између Русије, Турске и запада није изменио ову орјентацију. Обе стране се надају да ће успети да врате онај ниво сарадње који су имале до тих конфликата. Друго питање је притисак на запад са циљем изградње односа на равноправним основама и мислим да је то важан циљ и руских и турских елита. И то ће бити један од најважнијих задатака будуће алијансе.

 

 

извор

Тагови: ;