Пише Андреј Бабицкиј
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић

 

Русија не може да дозволи себи да се уплете у велики рат са Украјином, али може потпуно да је изолује од себе као земљу која не представља толико војну, колико терористичку претњу.

 

Више пута изречена тврдња да је Владимир Путин затворио Нормандијски преговарачки формат, по мом мишљењу, не описује правилно реалност. Путин ништа није затворио. Платформа за преговоре под називом „Нормандијски формат“ се залупила сама по себи повинујући се неумољивој логици догађаја.

 

После покушаја диверзије на Криму, руски Председник је лишен могућности да комуницира са Председником Украјине Петром Порошенком, чак и ако се претпостави немогуће. да је из ових или оних разлога Путин уопште заинтересован за личне контакте.

 

putin-sojgu-ria

 

Међународна пракса је таква да се лица која су повезана у овом или оном степену са терористичким деловањем аутоматски искључују из круга политичких комуникација. Стога, тешко да је прва личност имала било какав другачији излаз сем да саопшти да није могућ сусрет са Порошенком на маргинама самита G20 у Кини почетком септембра.

 

Ово је важно прецизирање, будући да из њега следи да је линија затворена не само из Кијева у Москву, него и у супротном правцу. А то значи да Русији остаје мање инструмената за деловање на украјинске власти. Она сада може да апелује на Запад или да искористи војну силу.

 

Већ су се чули позиви да се обузда механизам који се отргао од калема и који управљања Украјином, али узвратна реакција не наговештава оптимизам. САД, NATO и ЕУ су се фактички одлучили за Кијев иако у последњем разговору Бајдена и Порошенка може да се осети извесна промена интонације — од потпуног оправдавања свих поступака и одлука украјинског руководства до благог прекоревања.

 

Управо као инсистирање да се не упушта у непромишљене одлуке звучи савет потпредседника САД о томе да све стране треба да доприносе смањивању напетости. Ипак, таквим нијансама не бих придавао велики значај, будући да позиција Запада генерално остаје непромењена: Русија је агресор и окупатор, Украјина има право на одбрану.

 

Што се тиче примене војне силе као метода за уразумљивање напраситог комшије, изгледа да Кијев својом провокацијом управо и покушава да Москву закуца у то уско грло. И, успео је у томе. Није толико битно од кога је потекла иницијатива у случају са Кримом, од самог Порошенка, или од групе генерала иза његових леђа.

 

Очигледно је да је циљ плана био да испровоцира Русију на директна узвратна дејства војног карактера, тако да она својим размерама превазиђу узрок који их је изазвао и омогући да се околности поново уведу у уобичајену мизансцену: огромна варварска земља води неправедан рат са својим малим комшијом који се охрабрио да стане на пут европске интеграције.

 

Узгред, веома је могуће да је Порошенко био у току онога што се дешавало, будући да су гранатирања Донбаса високог интензитета, која су почела пре око месец и по дана и која са војног становишта нису имала никаквог нарочитог смисла, била усмерена на исти циљ: да осујете апатичну конфронтацију и претворе је у нову спиралу рата. А одговорност за то да пребаце на Русију. Али, гранатирање није дало резултате и зато су наши партнери одлучили да приђу са друге стране, за Русију крајње осетљиве.

 

Из логике понашања Москве у украјинском конфликту лако је издвојити основно. Русија не жели погоршање и улаже све напоре да би се постигло максимално смањење нивоа конфронтације у Донбасу. Јасна је и претпоставка да она ни најмање не жели да ратује са Украјином будући да ће, са једне стране, било каква војна дејства бити интерпретирана у класичном смислу „Русија покушава да погази младице демократије на постсовјетском простору“, а са друге да ће се победа над украјинским оружаним снагама постићи без крви, што није само бесмислена ствар него има и негативну практичну корист.

 

Разуме се да би сламање војног отпора уз овај или онај број губитака релативно брзо успело, али задатак да се одржи под пуном контролом и сигурношћу територија безумља и све већег сиромаштва, захтева ресурсе које Русија једноставно нема.

 

Вероватно су на то и рачунали кад су започињали кримску епопеју. Иначе, то је и одговор на питање зашто је све урађено толико неспособно. Зато што је успех или неуспех диверзаната мењао само размере догађаја, а његова суштина и у једном и у другом случају своди се на једно — прибегавајући терору, Украјина преноси борбена дејства на територију Русије.

 

Русија мора да одговори на изазов. Статус земље не дозвољава јој да само затвори очи пред оним што се дешава. Али, она такође не може да се уплете у рат из разлога које сам већ навео. Једино што јој преостаје јесте да се максимално изолује од Украјине да би неутралисала покушаје нових диверзија и да, колико је то могуће, заштити Донбас.

 

А то значи да се не затвара само Нормандијски формат, није далеко ни одустајање од обавеза по споразуму „Минск-2“ који је већ престао да буде у функцији механизма за потискивање. У ствари, одмах после потписивања било је јасно да су параграфи споразума који фактички легализују власти Луганске и Доњецке Републике неприхватљиви за Кијев.

 

Мировни процес успео је да реши главни задатак, крајње важан за опстанак Донбаса — да постигне прекид ватре. Прилично дуг период примирја омогућио је ЛНР и ДНР да се са фронта пребаце на цивилни сектор и да организују начин живота који одговара елементарним потребама становништва.

 

Власти одвојених територија истовремено су спровеле реформу оружаних снага и регуларном армијом замениле добровољачке формације различитог степена потчињености. Са почетком садашњих гранатирања, „Минск-2“ је изгубио улогу инструмента за раздвајање супротстављених снага. Изгледа да више никога не интересују извештаји сарадника мисије ОЕБС који бележе артиљеријске ударе украјинске армије по Донбасу. На међународном нивоу, па и у оквиру чувеног Нормандијског формата, место стране која одбија да испуњава мински споразум, чврсто је заузела Русија.

 

Из онога што следи из изјава представника Стејт департмана САД, ЕУ и канцеларке СР Немачке Ангеле Меркел, њихово схватање саме суштине споразума у потпуности се подудара са интересима Кијева и сведено је на једну тачку, на предавање Украјини контроле над делом границе са Русијом коју контролишу пограничне трупе ЛНР и ДНР.

 

Не само да „Минск“ није потребан ни Москви ни Донбасу, него се и претворио у огромно војно и политичко оптерећење. По свој прилици њега ће ускоро задесити судбина преговора у формату Нормандијске четворке.

 

Шта на крају имамо?

 

Неће бити рата али, судећи по припремама на линији разграничења са стране Донбаса, украјински артиљерци ће веома брзо морати да се суоче са веома одлучним мерама за одвраћање гранатирања, да и не говоримо о узвратним артиљеријским ударима.

 

Знатан број „оних који су на одмору“ и који су се јавили на место дешавања са техником, вероватно ће решавати задатак паралисања различитих диверзантских, обавештајних и других украјинских група које су током последњих месец и по дана показивале значајну активност у покушајима да продру на територију ЛНР и ДНР или да заузму деонице неутралне зоне.

 

На Криму су већ појачане мере безбедности, а руске власти покушаће да убудуће постигну стопостотну непропустљивост за диверзије и полуострва и читаве земље. То значи да ће се десити и прекид дипломатских односа којима је већ припретио Медведев, као и увођење визног режима за грађане Украјине.

 

Русија ће морати да се огради од неуразмљивог комшије да се не би уплитала у рат. Све те одлуке биће акутног карактера за садашње украјинске власти јер, остајући без могућности да зараде за парче хлеба, милиони Украјинаца мораће раније или касније да се замисле да ли је заиста све у реду са њиховим руководиоцима и да ли с правом заузимају своја места осуђујући на беду и глад сопствени народ.

 

Ката

Тагови: ; ; ;