Према подацима новина Aksam, ови људи су стигли у земљу у периоду од 13. до 15. јула и директно управљали акцијом побуњеника, као и помогли публикацији западних и локалних контролисаних медија.

 

turska-1-640x360

 

Иако је доказано учешће броја запослених у ЦИА, измакли су неки од следећих актера покушаја пуча:

 

Грахам Фулер – уско повезан са Фетхулахом Гјуленом „бивши радник“ ЦИА, 20 година боравио у земљама Блиског Истока и желео да се нашали са Гјуленовом картицом и у Русији. Наиме, он је надгледао подршку коју су добили „Гјуленисти“ у свом раду на изградњи „паралелне државе“ у Турској. У непосредној подршци Ваљарево Гјулену у своје време успео је да добије право на стални боравак у САД. Своје личне гаранције дала су три оперативца ЦИА, међу којима је био и он. О овом лику детаљно говори Вилијам Енгдал у књизи „Свети рат Западног света“.

 

Према његовим речима, Грахам Фулер није био обичан радник обавјештане службе. Он активно учествује у координацији активности муџахедина и других организација политичког ислама. Постао је „пионир“ по потреби „Браће-муслимана“ и сличних исламистичких организација као инструмент америчке спољне политике. 1982. године, Грахам Фулер је био именован официр националне обавештајне службе, испуњавао је овај услов у ЦИА за Блиски Исток и Јужну Азију. Тада га је у зони његове „одговорности“ погодила Турска. 1986. Доналд Фулер постао је вице-председник Националног савета за истраживање у ЦИА, а 1988. године, када је рат муџахедина у Авганистану већ дошао до краја, Фулер је формално напустио истраживања у аналитичком центру Вашингтона, који је уско повезан са Пентагоном и ЦИА. У низу доказа, овај лик је помогао да се развије стратегија кретања Гјулена као геополитичка снага за продор у земље бившег СССР-а у Централној Азији.

 

„Годину рада у РАНД Фулер је посветио истраживању исламског фундаментализма у Турској, Судану, Авганистану, Пакистану и Алжиру. У својим списима он је разматрао питања опстанка Ирака, писао о постсовјетској „новој геополитици у Централној Азији“, где Фетхулах Гулен оснује „школу Гјулена“, пише Енгдал.

 

puč

 

Хенри Барки – један од лидера турског правци ЦИА САД, раније – члан групе Стејт департмента САД за политичке планове на Блиском и Средњем Истоку. Постао познат својим члановима, усмереним против турске државе. Конкретно, у Русији, највише је успеха имао његов чланак у Foreign Policy „Спољна политика Ердоганова лежи у рушевинама“.

 

Хелен Лајпсон – асистент шефа Савјета за националну безбедност САД, бивши вице-председник Националног савета за истраживање у ЦИА.

 

Силвиа Териаки – политички аналитичар, надгледао Израел, Палестину и Јерменију.

 

Ахмед Морси – експерт Фонда Карнеги, кустос у Египту и Ирану.

 

Ели Геранмајер – сарадник оделења за спољнополитичке односе Европског савета, надгледа Иран и Саудијску Арабију.

 

Месуд Карокхаил – аналитичар на Блиском Истоку, експерт међународних подофицира.

 

Марва Дауди – доцент центра Арапских истраживања и универзитета Цорџтаун. Аутор књиге „Прекретница између Сирије, Турске и Ирака“, аутор бројних публикација о „зверствима“ сиријског руководства, тврдећи у једном од својих чланака, да је „председник Путин научио лекцију од подизања самопроглашене „Исламске државе“ (активности организације забрањене у Русији – прим. Цариград), добио одрешене руке за војне интервенције, заједно са режимом Асада“.

 

Самир Сумајдаје – бивши амбасадор САД у Ираку, у своје време представљао опозицију Садаму Хусеину.

 

Али Ваез – један од руководилаца центра Вудро Вилсон.

 

Према турским изворима, фокусна тачка ове групе било је острво Бјујукада недалеко од Истанбула, одакле су покретане акције побуњеника и припремани „медијски терени“.

 

Након неминовности неуспеха пуча постало је очигледно, дошло је до пласирања информација о томе да је, наводно, и сам Ердоган инсценирао велеиздају зарад јачање свог положаја у земљи. Ова теза широко је пропагирана у водећим западним медијима. Након тога, наведена лица су брзо напустила Турску.

 

Оперативни рад турских служби безбедности открила је учешће тих истих радника ЦИА у догађајима „арапског пролећа“ у Тунису, Египту, Јемену и Либији.

 

Подсетимо да је раније Цариград писао о кључној фигури која је стојала иза државног удара у Турској – амерички генерал Џон Кембел.

 

 

ин4с

Тагови: ;