Специјални репортер московског дневног листа „Комсомольская Правда“ Дарја Асламова је боравила у Немачкој и са изненађењем открила да 27 година након пада Берлинског зида та земља и даље остаје подељена. Ево шта је видела, чула и доживела.

 

ИСТОЧНИ НЕМЦИ: СССР НАС ЈЕ ОДБАЦИО А ЗАПАДНИ НЕМЦИ ПРЕТВОРИЛИ У КОЛОНИЈУ..ДЕО ПРВИ

 

Способни су само да испразне туђе џепове

 

На државном нивоу је било неопходно да се вешто пљачка, грациозно, у белим рукавицама и веома брзо, све док се жртва не освести. Источна Немачка је била најуспешнија земља Варшавског пакта. Тако велики комад је морао да се прогута одједном, без оклевања.

 

Прво је било неопходно да се покаже гест великодушности према будућим жртвама изједначавањем курса источне и западне марке. Ово су објавиле све новине Западне Немачке. У ствари, испоставило се да се може заменити максимум 4000 марака, а размена се обављала по курсу 1:2. Све државна предузећа у ДДР и мала предузећа су могла да замене марке на својим рачунима само по тој стопи.

 

berlinski-zid

 

На тај начин су становници ДДР изгубили половину свог капитала! С друге стране, њихови дугови су преношени по стопи од 1: 1. Није тешко схватити да су такве мере довеле до потпуног краха индустрије ДДР! У јесен 1990 године је обим производње у ДДР пао за више од 50%. Тада су западна «браћа» снисходљиво говорила о неодрживости социјалистичке индустрије и њеној приватизацији «у фер и отвореним условима». Али, шта су фер услови када грађани ДДР нису имали капитал?! Ох, нема новца? То је за жаљење. И 85% целокупне индустрије у земљи је доспело у руке Западним Немцима који су је активно довели до банкрота. Зашто дати шансу конкурентима? 10% је дато странцима. А само 5% су могли да купе прави власници земљишта, Источни Немци.

 

«Ви сте опљачкани?», питала сам бившег генералног директора металуршког постројења у Ајзенхјутенштаду, професора Карла Деринга.

 

«Наравно. Људи у ДДР нису имали пара и целокупна њихова имовина је пала у руке Запада. А ми нисмо заборавили ко нас је продао. Горбачов. Да, било је демонстрације због слободе кретања, али нико није тражио да ДДР нестане са карте света. Наглашавам ово. За то је био потребан одговарајући став Горбачова, а тај човек није био у стању да издржи тест историје. Ово му нико неће приписати у заслуге. Шта је резултат? Источни Немци су много сиромашнији од Западних. Многе студије су показале да смо ми Немци друге класе», огорчен је професор.

 

«Шта је било важно за западне индустријалце? Нови маркет у близини у који могу да достави своју робу. То је била принципијелна идеја. Били су толико заузети уништавањем наше индустрије да је на крају дошло дотле да незапослени не могу да купе њихове производе! Да нису оставили макар минимум индустрије на Истоку, људи би просто побегли на Запад у потрази за послом и оставили би земљу пусту. Тада сам био у стању да спасем барем део наше фабрике захваљујући Русима. Повећали смо извоз у Русију и продали 300-350 000 тона хладно ваљаног челичног лима током 1992-1993 за ваше аутомобиле и пољопривредну механизацију. Тада је наше акције хтео да купи Череповецки металуршки комбинат, један од највећих у Русији, али се западним политичарима није допала та идеја. И они су одбили», додаје он.

 

«Да, то изгледа као «фер приватизација»», кажем иронично.

«Сада су остаци завода дати индијском милијардеру монополисти. Драго ми је да бар није умро», каже мој саговорник.

 

Професор Карл Деринг је веома поносан на свој мали град Ајзенхутенштад (бивши Стаљинштад), коме је само 60 година. Први социјалистички град на древном немачком тлу је изграђен из ничега уз помоћ совјетских стручњака. Био је то сан о правди и једнаком праву за све. Узоран излог социјализма. Креирање новог човека. Радник са лицем интелектуалца који чита после радне смене Карла Маркса, Лењина и Толстоја.

 

«То је била нова организација друштвеног живота. Након првог постројења, одмах је изграђено позориште! Можете ли замислити? На крају крајева, шта је било главна ствар? Вртићи, дом културе, скулптуре и фонтане, биоскопи, добра клиника. Главни је био човек», причао ми је професор помало узбуђен, док смо шетали потпуно пустим градским улицама.

 

Ходамо дуж широке авеније поред кућа изграђених у стилу са класичном стаљинистичком архитектуром. Травњаци су чудесно зелени. Али, у пространим двориштима препуним расцветалог мирисног цвећа се не чује дечји смех. Толико је тихо да чујемо бат својих корака. Празнина на мене делује депресивно. Као да је све становнике разнео ветар прошлости. Изненада, из куће излази пар са псом и ја сам завикала: «Гледајте! Људи, људи! »

 

«Да, мало је овде људи. Раније је у граду живело 53 000 људи. Скоро половина се одселила. Нема деце. Девојке немају за кога да се удају. Када одрасту, само спакују ствари и оду на запад. Незапосленост је велика. Наталитет је јако низак. Затворили смо четири школе и три вртића јер нема деце. А без деце овај град нема будућности», горко каже професор Деринг.

 

Са Маријаном, конобарицом у кафићу у Дрездену, сам се прво посвађала, а затим смо постале пријатељице. Уморна жена у педесетим ми је са таквом силином бацила тањир на сто, да се уље из порције са свињском коленицом просуло по столњаку. Протестовала сам на енглеском, а затим на руском. Њено лице се изненада озарило.

 

«Ти си Рускиња?! Жао ми је. Некада сам предавала руски језик у школи, а сада можете видети и сами шта радим», рекла је на руском са тешким акцентом.

 

Позвала сам је на вечерњу шољу кафе. Она је дошла у елегантној хаљини, нашминкана, као да се изненада подмладила.

 

«Тешко ми је да након толико година говорим руски», рекла ми је пушећи цигарету једну за другом, док ми је причала своју причу, сличну причи хиљада жена из бивше Источне Немачке.

 

«Када су дошли Веси, одмах су ме избацили са посла као члана партије и професора руског. Сви су сумњали да имам везе са Штазијем. А о Штазију су Веси испредали читаве легенде. Рекли су да су тамо радиле звери. Као да је ЦИА боље! Да нам је обавештајна служба ваљала, ДДР би и даље постојала. Мој супруг је такође смањен. Радио је у руднику у граду Хојерсверда. Није могао са тиме да се помири. Пропио се, као и многи. За Немце је посао све. Престиж, статус, самопоштовање. Развели смо се и он се преселио на запад. Остала сам сама са малом ћерком. Нисам знала да је то био само почетак невоља. На западу жене у то време скоро да нису ни радиле. Не због лењости. Они нису имали систем вртића и јаслица. Да бисте почели да радите, морали сте да платите скупу дадиљу и да јој дате скоро све што зарадите. А ако седите код куће са дететом пет или шест година, губите квалификације. Коме сте тада потребни?»м прича она.

 

«У ДДР је то било уређено. Могли сте да се вратите на посао шест месеци након трудноће. И то нам се допадало. Ми нисмо домаћице. Деца су била на безбедном и добијала су рано образовање. Онда су дошли Веси и укинули су цео систем. Затворили су већину вртића, а у преосталим је цена била недоступна за већину грађана. Мене су спасили родитељи који су отерани у пензију. Они су чували моју кћер, а ја сам тражила посао. Али ме је пратила оцена «непоуздани комуниста». Са високим образовањем сам радила као чистачица», каже Маријана.

 

«Јесу ли вам плаћали накнаду за незапослене?», питам.

 

«Ха! Веси су увели правило да исплаћују накнаду само онима који су остали без посла, а могу да докажу да не могу да обезбеде дневни боравак за децу. Родитељи и муж су радили хонорарно и није било никога да буде са дететом. А помоћ нисам добила. Тако сам почела да радим као конобарица. Жао ми је што сам бацила тањир. Понекад ми се живот чини тако безнадежним. Моја кћер је одрасла, школовала се на западу и тамо ради као медицинска сестра. Скоро да се не видимо. Мене чека усамљена старост. Мрзим оне који су сручили Берлински зид! Они су обичне будале», каже она.

 

«Зашто не пођем на Запад? Не желим. Они су дозволили долазак свом том терористичком шљаму. Милион и по миграната, а Немачка је пуна незапослених! Ја ћу остати овде, јер смо ми права Немачка. Људи овде су патриоте. Да ли сте видели? Овде су на свим кућама немачке заставе. А на западу их не можете видети. То ће, кажу, увредити странце. Ја идем сваког понедељка на састанак «Пегиде», странке која се противи исламизацији Европе. Дођите и видећете праве Немце», завршавамо разговор.

 

Путин је у мом срцу!

 

Понедељак. Центар Дрездена је окружен мноштвом полицијских аутомобила. Музичари у традиционалним хаљинама играју уз народне песме. Заједно певају старије жене и мушкарци, весело лупкајући ногама. Много је младића дрског погледа. Оно што видим изазива грч. Свуда поносно машу заставама Русије. Једна застава је просто невероватна, пола руска, пола немачка. На мешавини немачког и руског, носилац заставе покушава да ми објасни да његова застава симболизује јединство Русије и Немачке. Много људи носи мајицу са Путиновим ликом. На плакатима је Путин, а крај њега Меркелова са ушима свиње. Или Меркелова у нацистичкој униформи са знаком евра који подсећа на свастику. Плакати са прецртаним муслиманским женама у буркама. Позиви на «пријатељство са Русијом» и «рат са НАТО». Људи, где сам ја? Ово је Немачка?

 

1

 

Многи демонстранти у рукама носе плишање свиње. Лепа, дебела свиња је симбол добро ухрањене хришћанске Немачке. «Живела Русија!», вичу око мене. Старија жена пуна ентузијазма ми говори: «Путин је у мом срцу». Врти ми се у глави.

 

«Зашто верујете Путину?», питам изненађено.

 

Ситуацију ми објашњава млади човек по имену Мајкл.

 

«Он је једини јак лидер који се бори против тероризма. А и коме да верујемо? Овој проамеричкој марионети Меркеловој која је отворила границе странцима? Они силују наше жене и убијају наше људе, једу наш хлеб, мрзе нашу веру и желе да изграде калифат у Немачкој», каже он.

 

«Али овде, у Источној Немачкој, скоро да се не може видети странац», збуњена сам.

 

«И све ћемо учинити да их и не видите. Ми нисмо расисти. Али свако ко дође у ову земљу мора да ради и да поштује њене законе», љут је Мајкл.

 

Кажем Мајклу шта сам видела у јануару у Минхену. Младе хистеричне будале су узвикивале «Минхен мора бити у боји!», «Волимо вас мигранти». Сећам се да је 5000 либерала било спремно да претуче сто нормалних људи који су дошли са слоганом «НЕ исламизацији Њемачке!» Масакра их је спасла само полиција, палицама очистивши пут «фашистима».

 

«Да, то су Веси. Они верују свему што пише у њиховим глупим новинама. Ми смо рођени у ДДР. Ми смо различити и не можемо се лако преварити», са неописивим презиром каже Мајкл.

 

Имунитет за пропаганду

 

То је оно што желимо! Обоје смо се сложили око овог израза! Ја и заменик партије «Алтернатива за Немачку» Јорг Урбан.

 

«Да, сумњичави смо. И Источни Немци и Руси и мрзимо све што иоле личи на пропаганду. И то нас спасава од илузија. Западна Немачка је, као излог идеалног капитализма, педесет година живела без проблема. Они су одрасли у том духу да им се ништа не може догодити. Веси су нереални и не могу разумно да виде шта се дешава. Људи у ДДР су јасно знали шта је лаж, то је неопходан део живота из разних разлога. Често су их лагали и они знају када их лажу. Био сам срећан младић, добар студент, добио сам стипендију и могао сам на постдипломске студије у иностранству о државном трошку. Веровао сам да ће све бити добро сутра. А онда је све пропало. Младима је лакше, они су флексибилни. А замислите како је било старијима који су радили читав живот, а онда им је речено да никоме нису потребни и да је њихов социјализам бесмислица. Они су изгубили своја радна места и потпуно деградирани. Било је то тешко време, колапс илузија. Али ови људи су започели да раде од нуле. Они знају да живот није рај, а успех се не добија на поклон. То што смо се радовали уједињењу Немачке, истакли заставе и што смо спремни да се боримо за своју земљу, то није национализам. То је тајна опстанка. Најлакше нас могу схватити Руси који су изгубили свој идентитет у време реструктурирања и тек га сада враћају», каже Урбан.

 

«Веси су много година живели у рају и нису у стању да се боре. Њихова култура је Кончита Вурст. Таква особа није у стању да се бори за своју земљу. Али ми можемо», каже он.

 

Уздахнула сам.

 

«Али ви разумете да Немачка није само део НАТО, већ да је и даље окупирана територија САД. Тајни договори..», рекох.

 

«Не желим да знам за њих. Постоје гласине о тајном пакту подчињења Немачке Сједињеним Државама. Зашто бих ја бринуо о томе? Читава историја света је стотинама пута потврдила да су уговори само папир. Када нарасте плима народног гнева, она однесе све. Сведоци смо распада Совјетског Савеза, Југославије, Источне Немачке, Варшавског пакта. Исто се може десити са НАТО или ЕУ. Када идеја сазри и узме маха, правни акти постају неважећи. Ако Немачка поново постане јака и независна сила која штити своје интересе, тајни пактови ће бити само архивска прашина, са ироничним осмехом каже Јорг Урбан.

 

Ката

Тагови: ; ; ;