Пише Јевгениј Крутиков
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић

 

Према речима Петра Порошенка, војна парада која је данас одржана у Кијеву има за циљ да покаже непријатељу украјинску моћ, а савезницима и партнерима шта је Украјина урадила за две године. Међутим, да би сте сазнали да Кијев нема шта да покаже, нисте морали да гледате параду.

 

Како се приближавала 25-годишњица проглашења независности Украјине од Совјетског Савеза, свакодневно се повећавала количина информационих спинова о снази и моћи нове украјинске армије и о могућим датумима почетка великих борбених акција у Донбасу. При том су потенцијални датуми обавезно повезивани са даном украјинске независности по принципу „недељу дана касније“.

 

Ово је стари и распрострањени проблем — веровање да се планови других људи обавезно врте око твоје личне митологије. Управо је зато главни представник обавештајне службе украјинског Министарства одбране Вадим Скибицки рекао да је напета ситуација на Криму и у Донбасу изазвана покушајима Русије да поремети прославу Дана независности Украјине.

 

Ukraine's President Petro Poroshenko hands over a flag of a military unit as a soldier kisses the flag before a military parade on the occasion of Ukraine's Independence Day in the capital Kiev, Ukraine,  Monday, Aug. 24, 2015. Speaking at the parade, President Petro Poroshenko said Ukraine would continue to increase its troop numbers in order to fend off the attacks of separatist rebels.(AP Photo/Mykola Lazarenko, Pool)

 

Међутим у Донбасу, а посебно у Русији, нико не даје ни пет пара за четвртвековни јубилеј украјинске независности, пошто он нема никакве везе са стварним војно-политичким сукобом. Чак је и Порошенко признао да је за њега много важнија демонстрација онога што су урадили за две године на војној паради у Кијеву. А школски састав „Како сам провео лето“ био је намењен не толико унутрашњој публици колико иностраној, нарочито западној, јер се Истоку нема шта показивати, а локални становници су врло добро упознати са реалним стањем у украјинској војсци.

 

Кијев је, по својој традициији, покушао да на паради демонстрира своју ватрену моћ која је, према званичној верзији, значајно порасла током протекле две године. По обичају, за то су му послужила нова оклопна возила и тешко наоружање. А Украјинци су, за разлику од балтичких држава чије војне параде увек укључују елементе маскараде и кловнијаде, заиста способни да довуку довољан број тенкова и топова, како би свечано уништили асфалт на кијевском Крешћатику.

 

Поред технике, парадним кораком су прошли ешалони питомаца војних школа и припадници родова војске. Било је за очекивати и да буде некакав перформанс ветерана „антитерористичке операције“, бивших батаљона Националне гарде или свечано обучених „галичана“ и „нахтигалеја“. Међутим, све то нема никакве везе са техничким и моралним стањем украјинске војске.

 

По броју тенкова, украјинска армија се још увек није вратила у предратно стање. Ако је 2009 године на свом билансу имала 774 тенка, онда сада у Донбасу има укупно не више од 300 тенкова, а пре годину дана их је било 425. Током последњег месеца одређена количина је пребачена под Перекоп, на границу са Кримом, али углавном из позадинских округа.

 

Целе две године Порошенко и други кијевски званичници су учествовали у театралним предајама војски нових оклопних возила. Могуће је да су неки пробни модели чак и стигли до војске. Али, сваки пут је то била појединачна испорука или серија оклопних возила непогодних за директно учествовање у борбеним дејствима. Да, велики украјински тенковско-ремонтни заводи су у једном тренутку радили готово у четири смене, али до квалитативне промена није дошло. Упосленост капацитета се може објаснити хитном потребом враћања у живот оклопног отпада преосталог из совјетског времена.

 

Осим тога, ремонт технике која је стизала из Донбаса су морали да понављају више пута. Нови тенкови, као и остала оклопна техника произвођени су и испоручивани војсци буквално појединачно. У ствари, Украјина се више не може сматрати тенковском државом.

 

Бројност украјинске оклопне технике не смањују само пројектили армија Новоросије. Недовољно је и резервних делова, не постоји систем техничке подршке у близини фронта иако квалификованих механичара има релативно довољно. Стога је преоружавање појединих јединица скоро у потпуности зависило од волонтерских и многобројних добротворних организација. Министарство одбране се не може изборити ни са сопственим плановима, али зато напредује у пропаганди и креирању митологије патриотског рата.

 

Све ово подједнако важи не само за оклопну технику, већ и за артиљеријске и ракетне јединице. Велика количина артиљерије и ракетних система првобитно је била главни адут украјинске армије и углавном је одређивала тактику борбених дејстава, која су се сводила на тероришуће гранатирање. У суштини, нова стратегија се свела на коришћење четних формација уместо батаљона и на развлачење оклопних возила по целом фронту, а то је можда нешто из времена Првог светског рата, а никако није НАТО стандард.

 

Нову стратегију је најбоље илустровао недавни покушај пробијања фронта код Дебаљцева где су на непријатељске ровове нападале мале јуришне групе као некад код Вердена или у Галицији. При том о координацији акција ових чета нико није бринуо што је резултирало тиме да су неке од њих заглавиле на заузетим тачкама. Послати им у помоћ авијацију није било могуће због недостатка исте, а артиљерија је бранила саму себе.

 

Наде полагане у испоруке западног оружја већ одавно су се распршиле, али се пропаганди дух на том плану мора некако одржавати. Сада се ритуални плесови изводе око два британска контрабатеријска радара, који су већ достављени на линију фронта. Један од њих су уништили још током транспорта, а други дуго времена није имао обучену посаду. Када су стручњаке напокон пронашли, прва ствар коју су урадили је да је ставе непосредно поред артиљеријске батерије, где је уништен заједно са том батеријом.

 

Са испоруком америчких противтенковских система ствари стоје још горе. Мала, али тесно међусобно повезана група вашингтонских функционера, која је лобирала испоруку лаког наоружања Украјини, постепено је одустала од своје замисли.

 

Из истог гнезда су и периодични спинови о испоруци Украјини застарелих или фаличних британских, америчких и турских оклопних транспортера. Земље Источне Европе, укључујући и најбоље пријатеље Кијева, уопште се не одлучују на испоруку било каквог озбиљнијег оружја Украјини.

 

О ратној флоти боље и да не говоримо. Нови командант Морнарице је постао идеолошки убеђени тенкиста, што само по себи све говори. Планови за преоружавање флоте и употребу нових торпедних бродова изгледају потпуно неоствариви, а максимално изрекламирано учешће Украјине у заједничким маневрима са НАТО у Црном мору се претворило у срамоту јер једини прикладни брод „Сагајдачни“ није успео да изађе са пристаништа.

 

Са авијацијом је још теже. У последњих неколико месеци Кијев је уложио напоре да реанимира неколико ловаца, од којих је један чак узлетео. Могуће је да ће успети да оживе још два, али то је максимум. Мало је боља ситуација са хеликоптерима, али и ту постоје исти проблеми као и са оклопном техником. Нема делова, апарати су дотрајали, нова производња не постоји. Куповина иностраних хеликоптера је теоретски могућа, али то ће захтевати додатне уговоре за резервне делове и дуготрајну обуку, а пара нема нити ће их бити.

 

Једини ресурс који Украјина има у великим количинама је жива сила. Већ сада постоје најаве да ће, након завршетка четврте мобилизације, почети нови позив. Током протекле две године заиста су формиране нове регуларне јединице уместо територијалних, а њихова структура одговара савременим захтевима. На пример, у механизованим бригадама обавезно је укључивање барем једног тенковског батаљона иако су у условима дефицита неке чете добиле само шест до осам тенкова а велики број чета није добио ни један тенк. Специјализоване тенковске бригаде су расуте по најважнијим деловима фронта, што се такође сматра новом тактиком оперативне подршке пешадији у офанзиви.

 

Укупна бројност војске у Донбасу је стварно достигла алармантне бројке — до 120 000 људи. Истина, њихова комуникација је растегнута и неопремљена, а снабдевање је још један велики проблем. Често им недостаје и најосновније, иако се неке јединице демонстративно држе у добром стању, посебно у области Мариупоља коме се придаје посебан значај.

 

Наравно, све ово нема никакве везе са парадом. Тенкове су за њу префарбани, обележје изгланцано, гусенице подмазане. Можда ће нешто и пролетети изнад Кијева и, што је посебно смешно, сигурно ће бити ешалона у поморским униформама. Идеологија и митологија ће, као и обично, ићи испред реалности што је за Украјину нормално.

 

Све то можемо исмевати, али ипак не смемо заборавити да је на линији фронта сада војна машина од преко 100 000 људи, три стотине тенкова и безмало хиљаду артиљеријских оруђа. То је и даље огромна сила којој је у Донбасу супротстављена три пута мања снага. Да, добро опремљена, обучена и мотивисана али склона рефлексији.

 

Праг, после којег политика одлази у други план а рат долази у први, одавно је пређен. И сада можете очекивати било шта. Између осталог и нешто прилично страшно. Независно од украјинских празничних датума.

 

Ката

Тагови: ;