Превела Ксенија Трајковић
fakti.org

 

Запад је прво покушао да поцепа у парампарчад економију Русије, увео је санкције а затим ударио на спортисте. Европљани, који гласније од свих кличу о хуманости и толеранцији, поступили су са руским параолимпијцима подло и окрутно.

 

Зашто се тако понашају западни „партнери“ Русије?

 

Јесу ли љубоморни?

 

Плаше ли се?

 

Али, Русија никога не угрожава. Штавише, спремна је да пружи руку. Дакле, зашто не желе да је разумеју и прихвате овакву каква јесте?

 

Владимир Познер, тв-водитељ

 

1a

 

Када је у нашој земљи на власт дошао Горбачов, када смо отишли из Авганистана, када смо вратили Сахарова из изгнанства у Горком, када је људима у СССР дозвољено да емигрирају из земље и када је, у ствари, пала гвоздена завеса, тај исти Запад променио је однос према Русији. То је било време великих нада. Постојао је осећај да ће коначно доћи мир и да ће Русија ући у Европу као природни члан тог савеза.

 

Наши амерички пријатељи могли би да помогну нашој земљи да се развија, да смисле нешто налик на Маршалов план, као после Другог светског рата. Не само да дају новац, него да га прецизно усмеравају. Међутим, Американци су изабрали другачији став. Совјетски Савез их је угрожавао, приморавао их током скоро 40 година да га се плаше. Зато је, по мишљењу Американаца, након што је изгубио хладни рат, СССР морао то да плати. Заправо, нама је било речено: ви више нисте велика сила. Дакле, седите и ћутите. Наравно, такво становиште Американаца изазивало је код наших људи све више и више отпора и осећање увреде. Најизразитија демонстрација таквих односа било је бомбардовање Југославије. Ми смо их молили да то не чине, а наше молбе за њих нису вределе ни пребијене паре.

 

Када је Путин дошао на власт, прво је настојао да усклади односе са Западом, пре свега са САД. И пружао је руку без икаквих сумњи. А они су му ставили до знања да његова рука никоме није потребна. И нека и он такође седи и ћути. Тако је било до фебруара 2007 када је Путин у Минхену на конференцији о питањима политике безбедности одржао свој чувени говор и рекао да ми не признајемо постојање униполарног света. Свет је мултиполаран. Русија има своје националне интересе, а ви, поштована господо, мораћете да их узмете у обзир.

 

Од тог тренутка почиње однос какав видимо данас.

 

Оно што ми називамо припајањем Крима Русији, а на Западу анексијом Крима, као и конфликт на југоистоку Украјине, то су главни разлози. Основни фактор необузданог једа Запада, а пре свега САД, јесте одсуство жеље да се призна да се земља, која је сматрана побеђеном и другостепеном, ипак вратила у велику међународну политику и да на њу мора да се рачуна.

 

Зашто ја све време говорим о САД? Зато што Западна Европа нема своју политику према Русији. Ми не знамо ни једну западноевропску земљу која би могла да каже: Ми се не слажемо са вама, ми ћемо водити другачију политику. На пример, ми више нећемо примењивати санкције. Нема таквих земаља. Европа је прихватила америчко становиште.

 

Путин је такође изјавио (и да је на његовом месту други шеф државе вероватно би урадио исто тако) да ми више не намеравамо да трпимо ширење и приближавање НАТО границама Русије. Желим да подсетим да је један од најпознатијих умова и политичара САД, Џорџ Кенан, (који је креирао политику обуздавања СССР и никако не спада у наше пријатеље) рекао, када је председник Клинтон 1998 донео одлуку о ширењу НАТО, да је то кривично дело и огромна заблуда и да ће Русија на крају на то реаговати на начин који се неће свидети САД. Он као да је слутио. Ето где је узрок данашњих сложених односа Русије и Запада, пре свега САД.

 

Како се ми сами односимо према Американцима?

 

„Јенки“, „Амери“. Откуд то? То је последица пропаганде. Ако ова или она држава жели да подстакне свој народ против неког, онда се то веома лако ради. Ми, наводно, све разумемо, али попуштамо под утицајем пропаганде.

 

Пре четири године путовао сам у Иран. Био сам сигуран да ћу кад стигнем у Техеран видети мрачне, недружељубиве жене које су одеване у хиџабе и гледају неповерљиво. А видео сам претежно лепе жене са малим марамама на потиљку одговарајуће боје, љубазне и насмејане. Зашто је у мојој глави формирана слика мрачних жена? Зато што то показују на телевизији. Сви смо ми жртве медија.

 

Игор Белобородов, демограф, социолог, експерт РИСИ

 

1b

 

Шта год да говоре, Русија је богата и моћна земља, а то на Западу изазива завист и страх. Друго, то је земља са израженим осећањем праведности. Западни менталитет са његовим приоритетом практичности увек претпоставља некакву способност за договарање и спремност за компромисе изван моралних баријера. Ми смо увек следили принцип да постоје ствари које не могу бити предмет трговине. Треће, становништво Русије су људи јаки духом. У свакој екстремној ситуацији, био то Велики Отаџбински рат или победа Суворова, руски човек је демонстрирао висину и снагу духа, оно што западни човек никада не може да научи. А њима није ни потребан такав човек. Њима је потребан потрошач и опортуниста.

 

У том смислу, Русија није само другачија, она је супротна Западу у свему. У породичним односима, у погледима на пријатељство и добросуседство, и те разлике се не могу уклонити.

 

Запад је вековима водио информативни рат против Русије. Многа „сведочанства“ иностраних путника прошлих векова искривљивала су руске нарави. Народе европских земаља плашили су тврдњама да су Руси изузетно сурови и да су варвари спремни на све што је лоше. Данашњи медији уливају у свест маса толико огромне бујице разних страшила да обичан европски разум једноставно није у стању да се одупре. Они који су били у Русији знају да то није истина, али већина се боји да путује у „дивљу земљу“. Наравно, то ствара константну представу о Русији као о непријатељској, експанзионистичкој, милитаристичкој држави.

 

И најважније. Читав свет, сем ретких изузетака, у овој или оној мери већ непомично лежи под највећом западном силом САД. А ми не. Зато се према нама односе као према непокоренима. Њих та непопустљивост доводи до беса. Код нас нису успеле западне методе рушења земаља и уношења раскола у друштво. За њих смо ми непокорни и необјашњиви.

 

Владимир Шахрин, музичар

 

1d

 

Прилично често путујем по свету и сусрећем људе који имају различита мишљења о Русији. И оне који се опрезно односе према нашој земљи и према ономе што се код нас дешава. На пример, познајем обичне Италијане који кажу: „Нама треба Путин“. Њима је потребан тако снажан, харизматичан лидер као што је наш Председник. А Европљани немају никог налик на њега. Они то схватају и, чини ми се, завиде нам.

 

Пратим значајне говоре наших руководилаца, Путина или Лаврова. Многе ствари они говоре веома отворено. Тако није уобичајено на Западу. Данас тамо Трамп говори оно што мисли и сваког шокира својом отвореношћу.

 

Ми демонстративно не желимо да будемо такви као што су Европљани. Не зато што су наши људи лоши или неуки. За нас ће њихова демократија означавати анархију када се све може, ми смо то прошли током 90их. Ја никад нисам био у Турској и зато, искрено речено, не знам како се наши туристи тамо понашају. Кажу, не баш културно. Али, ако се можда и не понашамо лепо у иностранству, ми за све и платимо. И ти исти Турци нас чекају раширених руку. Овога лета био сам са породицом у Грчкој. Грцима је било веома драго што је много Руса допутовало. Европљани на свему штеде, а ми не.

 

Маргарита Симоњан, главни уредник Russia Today

 

1c

 

Не мислим да Русију не воле. Обични Американци или Европљани свакако не. Негативан лик настоје да наметну политичари и главни медији. Пребацују кривицу на невине и оцртавају страшило, лик непријатеља са којим треба да се боре.

 

Са каквим се само препрекама суочава RT у свом раду у другим земљама. А каквих само није било последњих година! У Конгресу САД готово да једном месечно расправљају како да се боре с нама, НАТО има читаве групе за борбу са такозваном руском пропагандом, а неки од чиновника чак апелују да нас затворе. Ми смо у вези са изборима у Америци у последње време постали главна тема.

 

Стотине текстова пишу о томе како се Русија помоћу RT меша у председничке изборе и подрива демократију. Трамп је дао интервју нашој телевизији у трајању од 10 минута и већ недељу дана разматра га сва светска штампа. Обама и Клинтон изнели су мишљење да није патриотски давати интервју руској телевизији. У Европи је слика готово исто таква.

 

ВВС се летос пожалио британском парламенту да је наш рејтинг у порасту и да им отимамо аудиторијум. Може се рећи да смо ми на сву ту галаму навикли и настављамо да радимо. Недавно смо добили четврту номинацију за „ЕМИ“.

 

Треба једноставно говорити истину, а гледаоци ће сами извести закључке. Када је у Либији и Сирији тек почињала она „демократска“ еуфорија, ми смо упозоравали у шта све то може да се претвори. А сада читав свет размишља како да се бори са «исламском државом». Или, на пример Brexit за који оптужују Русију. Нисмо га ми смислили. Ми смо само говорили о томе зашто је таква варијанта стварно могућа док су остали медији на то затварали очи. Ми смо говорили о Сандерсу и о Трампу док су други писали да они немају политичку будућност.

 

Иначе, ових дана објављено је редовно Gallup истраживање о томе да Американци све мање верују сопственим медијима због њихове једностраности. Гледалац сам тражи алтернативу и налази је код нас.

 

Ката

Тагови: ; ; ;