Колико ће ти избори бити поштени и слободни?  Да ли ће исти довести до промена у Црној Гори или је црногорско друштво осуђено на продужетак ‘робије’ под својим, већ давно уморним и однарођеним руководством, предвођеним премијером Ђукановићем и његовом политичко-полицијско-мафиозном камарилом.

 

milo-djukanovic-jutjub

 

По свим релевантним прогнозама опозиције, ако је веровати свима који се тако представљају, посматрана у целости, има несумњиво много више присталица него Демократска Партија Социјалиста, за коју се сви опозициони лидери, на речима, заклињу да неће са њом после избора, ни по коју цену и ни у каквој варијанти, па ни ако Ђукановић поднесе отставку на све функције, државне и партијске.

 

Док опозиција бије битку за гласове присталица у Црној Гори, подељена у разне колоне и непревазиђене до краја свађе и сујете, црногорска власт на челу са Ђукановићем у својим добро утренираним кухињама, очигледно припрема ‘свој’ изборни сценарио. Тај сценарио по сваку цену мора омогућити Ђукановићу да поднесе  последњи рапорт америчким и НАТО налогодавцима да за испуњење задатка о улазку Црне Горе у НАТО више нема никаквих сметњи, не марећи за штету и историји и будућности Црне Горе, као  ни за вештачко ремећење односа  са Русијом. Све у корист, од запада обећане, слободе за Ђукановића.

 

Да ли делови недавног говора црногорског премијера на скупу ДПС-а у Беранама недвосмислено сведоче о припремама данашње власти у Црној Гори да употребом силе подави црногорску опозицију у изборној ноћи, па у периоду до избора очигледно и сам уплашен за своју судбину, вештим наступима, сеје страх у црногорском народу, претварајући ону паролу Демократског Фронта “Ми или Он” у своју “Ја или Потоп”.

 

Ђукановић плаши Црну Гору и од најмање помисли од промене власти, па му се привиђа (једино очигледно њему потребни) хаос на улицама Црне Горе у изборној ноћи, уместо најобичнијег, мирног народног саборовања.

 

Неверица у регуларност будућег изборног процеса, дубока подељеност црногорског друштва, које тако рашчерецено не може ни корака да крочи напред, говори пре свега о Ђукановићу и његовом окружењу, као о главним кривцима за такво стање.

 

Очигледно уплашен од удруживања целе опозиције, свестан да у таквој варијанти ни он  ни  његова партија немају никаквих шанси, Ђукановић црногоску опозицију назива “плаћеним лакрдијашима”. Видећи у сваком од њих шпијуна КГБ-а, Кремља и Путина лично, покушава да малу, часну, Црну Гору вештачки супростави Русији, без које, као што је познато, црногорска држава не би ни постојала.

 
Проглашавање „угрожености од Русије“, којој се у оваквом сценарију даје третман “спољњег непријатеља”, није ништа друго него покушај да се буде користан онима којима је Русија главна историјска мета. То је за Ђукановића, на кратки рок, очигледно исплатива комбинација. Отуда и савремено повампирење Голог отока као “пример” како се може оправдати свака примена силе, када је, забога, Црна Гора угрожена. “А Црна Гора је прошле године – како каже Ђукановић у свом беранском говору – показала како се брани и показаће поново, онима који би да руше њен уставни поредак и мењају власт на улици”. Додуше, у моменту док је изговарао ту очигледну претњу, његово лице није могло сакрити лични страх и неувереност. Требало му је да апалаузи присутних додатно потврде његово поимање о Божијој изабраности на место јединог праведног судије у Црној Гори, са којим је бесмислено и опасно ступати у било какву полемику, играти било какву утакмицу са надом на победу, а да се и не говори о отвореном конфликту.

 

Сценарио увођења неког вида диктатуре у Црну Гору после избора, очигледно је у припреми. Провокације са стране власти и криминалних група усмерене према опозиционим лидерима, а по свему судећи и према десетинама хиљада мирних људи који те ноћи могу запунити црногорске тргове и улице у очекивању објаве резултата избора, озбиљно се припрема. Наравно, све то би требало бити представљено као потреба за заштитом уставног поретка, а за такав циљ сва средства су дозвољена. И хапшење политичких лидера опозиције и њихових присталица, под оптужбом за покушај државног пуча и издају домовине у корист страних држава (читај Русије и Србије, за црногорску власт то су једини непријатељи).

 

У циљу “безбедности” поједина изборна места могу бити блокирана од стране полиције а у тим условима произвести техничку фалсификацију избора, што није неки претежак задатак. Ово нарочито ако се има у виду дугогодишње и дуготрајно искуство црногорске владајуће гарнитуре у таквим пословима.

 

Не треба искључити ни увођење ванредног стања, у циљу обезбеђења уставног поретка, као и масовна хапшења несагласних са режимом по методама сличним времену ИНФОРМБИРО-а. Вашингтон, Брисел и Берлин изборе ће истог секунда прогласити поштеним а примену силе од стране Ђукановића легитимном. Остале земље Евросавеза на све ће, као и обично, затворити очи, када су у питању “виши” евроатлански циљеви. Русија ће, желећи добро црногорском народу, инсистирати на миру и људским правима али су механизми њеног утицаја, на жалост, ограничени зхваљујући многогодишњој обмани од стране црногорскога руководства на коју је очигледно насела.

 

Притисци и прогон Српске Православне цркве у таквим условима биће продужен и брутализован. Најбруталнији удар се може очекивати на Демократски Фронт, чак можда и забрана његовог деловања. После ДФ-а на удару ће се наћи Демократе и СНП, којима могу у најбољем случају, покушати да наметну улогу марионетских опозиционих играча. Коалиција Кључ ће се при оваквом сценарију распасти на вештачки спојене делове, а СДП Кривокапића, неће прећи ни цензус.

 

Коме ће од прозападних лидера опозиције бити намењена улога новога ”гаранта” евроатланског пута Црне Горе после Ђукановића у многоме ће зависити од изборних резултата, али и од опште познате црногорске гордости, која може и када се то не очекује, да у инат свима, чојство направи старијим од свих лажно прокламованих евро-атланских вредности, којима Црна Гора већ годинама убрзано тежи.

 

Ипак, све ове црне прогнозе се још увек могу избећи.

 

Први начин је да се црногорска опозиција стварно и искрено обавеже на свеопште уједињење и као таква добије убедљиву већину на изборима доносећи Црној Гори почетак промена.

 

Друга могућност, која је очигледно само у домену теорије, је да Мило Ђукановић сам, добровољно, објави о одласку са власти и из политике. То је једино што би он још могао да учини за мир и просперитет у Црној Гори, насупрот поделама, хаосу, мраку и диктатури коју црногорски народ ничим није заслужио.

 

Трећа и главна могућност да се Црна Гора сачува и врати себи је, ипак, у рукама слободрског црногорског народа, који, поред многогодишњег пропагандног мрака, лажних обећања о западној срећи и разноврсних притисака и вештачких подела, може у себи наћи снаге да 16. октобра каже „СТОП“ лажима и обманама, лоповлуку и свађама, а да своје право гласа употреби у интересу слоге и напретка, што очигледно више није могуће са оваквим руководством на челу са Милом Ђукановићем.

 

Слободан Пророковић

Тагови: ;