До црногорских избора остало је још неколико дана. Кампање политичких партија улазе у завршну фазу. Но, прије него било шта кажем ваљало би суочити оне „pro et contra“ аргументе којима се бави наше јавно мњење.

 

14656389_1229791037093904_3302002159875753285_n

 

Пише: Војислав Мистовић, новинар Новинског фронта и  уредник интернет-магазина Шушањске народне республике

 

Не желим бити апологета било које политичке партије, нити је то циљ овога текста.

 

Постоји онај преовладујући став „само да га скинемо са власти (Ђукановића п.п.) и све ће бити боље“ и његова антитеза: „Тако су говорили и за Милошевића па је дошла окупација, растурање државе, безобзирна пљачка, колонијални статус“…

 

Шта Црна Гора може добити, а шта изгубити? Црна Гора ионако нема свој суверенитет, то је и врапцима на грани јасно. Останком ДПС-а на власти загарантован нам је улазак у сјевероатланску војну алијансу. Све друго остаће исто. Неспособни ДПС владаће по истом принципу као што је управљао од 1945. на овамо и суштински се ништа неће промијенити.

 

Промјене које су се догодиле у Србији послије 5. октобра не могу се поредити са садашњим евентуалним силаском са власти партије која већ 71. годину влада овим простором. Црна Гора је опљачкана, девастирана, третирана као колонија Брисела и Вашингтона, унакажена моралним суновратом… , дакле, све се већ догодило. Доласком неких нових људи на власт постоји, макар, минимална шанса да се ствари у овој маленој земљи промјене.

 

Читајте такође: ЦРНОГОРСКА ПРЕДИЗБОРНА РАЗГЛЕДНИЦА

 

Западним центрима моћи (јавним и тајним) савршено одговарају два сценарија: опстанак Мила Ђукановића на власти, и други, дестабилизација Црне Горе. Некој трећој опцији они, једноставно, не дају шансу.

 

Агенда западних центара Лондона, Брисела, Ватикана, Вашингтона… је нестабилни, осиромашени и подјармљени Балкан (Хелм). Када би нпр. Бошњаци у БиХ то схватили они би се потпуно другачије поставили у односу на Републику Српску. Иста ствар би се десила и са Македонијом. 20. вијек нам је отворена књига из које можемо схватити улогу ових центара.

 

Примјетна нервоза шефа црногорског режима нам открива да ствари не теку по њиховој (његовој) вољи. То показују јавна и тајна сондирања. То показује и  хајка коју свакодневно организују срамотни медији попут Пинк М-а, Информера и сл. Ђукановић и профашистички ДПС имају три сценарија на располагању: крађа избора, склепана постизборна коалиција и трећи, веома опасан али и изгледан сценарио изазивања сукоба, немира и сл.

 

Треба бити поштен и рећи да смо од политичара на овом Балкану имали само невоље и пропаст, а они опет, некако плијене и заводе народ. Пучина воли чешање по ушима, бајковита обећања и сл. Сваки политичар је улазио у дилове, компромисе, лагао, варао… Све су то осјетили људи на својој кожи. И опет воле бљештави циркус који их мами и вара. А апостол каже: „Свакога мами и вара сопствена жеља“. Управо је то кључ свега: Да ли је народ спреман на духовну промјену? Она је источник било које друге промјене. Ако постоји и најмање зрнце да се напокон заустави овај страховити морални пад, онда ће доћи и позитивна промјена у самој структури власти. Власт је огледало једног народа. Она ваистину може бити наметнута силом, обманом и другим лошим средствима, али је у коначници опет огледало народне душе. Бог даје (допушта) по срцима људи.

 

Савремена демократија као систем је, прије свега, лаж. У балканском случају се показала и као средство за рат, погибију, морални наказлук, пљачку, обману… Као и комунизам, тако је и демократија показала своју тоталитарност, те од људи направила робове. Принуђени смо да играмо по њеним правилима. Ушли смо у коло. Док не сазремо као народ она ће и даље у овом облику постојати.

 

Црној Гори су неопходне промјене  због наше дјеце, да она виде, осјете и сазнају да постоји неки другачији свијет који је супротност од овог наказлука који влада од 1945. године. Не може се до праведнијег друштва доћи преко ноћи, али може постепено.

 

Свако ће по својој савјести одлучити да ли ће изаћи на изборе, и у случају изласка за кога гласати. Сврха овог писанија се не налази у агитовању „за или против“, али од нечега промјена мора кренути. У овом случају од гласања. То није позив за обману, већ реално сагледавање да имамо тај избор на менију. Можда он доведе до „новог народног договора“ чији сам ватрени присталица — да се окупи оно најбоље што Црна Гора има како би се извукли из овог духовног паденија.

 

И за крај, морам нагласити да онај трећи сценарио (немира и сукоба) одговара егоистичним жељама црногорског диктатора и његових ментора са Запада који су у потоњих стотину година сатрли словенске народе. Они не презају од туђе крви. Зато, као народ морамо бити паметни, да не би опет насјели на крваве игре Лондона и других центара који, прије свега, презиру балканске народе. Њима је битан крвави профит и контрола људи. Њима је, заиста, свеједно да ли ћемо се поклати или живјети као њихова марвена стока. Једино им није по вољи да спознамо истину и будемо слободни.

 

Зато храбро, 71-годишњој диктатури се назире крај. Нека наши кораци буду управљени ка истини и слободи, да својој дјеци можемо погледати у очи.

 

Тагови: ; ;