Светска економска криза, која је почела пре десет година, је довела у питање постојање ЕУ. То је постало нарочито приметно последњих година када из еврозоне само што није побегла Грчка, а Британија је гласала за одустајање од чланства у ЕУ.

 

Док еврофили убеђују да се од уније никако не сме одустати, евроскептици рачунају када ће се догодити њен крах, пише аналитичар Stratfor Андријано Босони.

 

Било како било, ЕУ, као и свака политичка структура, само је епизода велике историје. Једном ће она нестати или ће се променити толико да ће од ње остати само назив. Колико ће времена проћи до тада не може се тачно рећи, али је већ сада јасно каква ће бити нова Европа.

 

eu

 

Криза која је сада захватила ЕУ јасно показује да кључна политичка јединица у Европи остаје национална држава, упркос дугогодишњим покушајима да се она ослаби. Сада се она диже из рушевина након нових европских експеримената с интеграцијама и управо њој предстоји да одигра кључну улогу у одређивању будућег правца кретања Старог континента.

 

Не могу се све земље ЕУ сматрати једнаким по значају. На пример, излазак Британије, која је ван еврозоне, уплашио је Немачку и Француску много мање од покушаја Грчке, која је у еврозони, да побегне.

 

Немају у свим земљама исти однос према институцијама ЕУ. Према подацима Истраживачког центра Пју, позитиван однос према ЕУ има 72% Пољака, али само 38% Француза. Последње истраживање Евробарометра је показало да еврозону подржава чак 82% Луксембуржана, али само 54% Италијана. У целини, поверење у ЕУ на Континенту, које је 2007 године износило 57%, смањило се 2016 године на 33 %. То даје основа да се размишља о томе да британски референдум можда неће бити последњи.

 

Европскептицизам у различитим земљама, који је запљуснуо Континент, има различите облике. Француски Национални фронт се залаже за излазак из ЕУ, док италијански Покрет пет звезда позива само на напуштање еврозоне. Истовремено, умерене партије, које се залажу да њихове земље остану чланице ЕУ, све чешће говоре о неопходности престанка слободног кретања радне снаге и о враћању контроле на границама.

 

ЕУ је принуђена да осмисли процес изласка и да одлучи да ли земље-чланице имају право да напусте поједине елементе уније, задржавајући при томе чланство у њој.

 

Многе чланице ЕУ сматрају да приступ заједничком европском тржишту има своју цену, примање радне снаге из других европских земаља. Међутим, многе земље показују отвореност за компромисе. При том, ма како се у наредним годинама одвијали, преговори између Лондона и Брисела ће биће путоказ другим земљама за излазак из уније.

 

Од тога које земље ће напустити ЕУ или његове структуре зависиће и судбина овог савеза. Организација би, вероватно, издржала одлазак Хрватске, али не и Француске. Број оних који ће отићи ће такође бити од значаја. Бекство једне мале привреде неће бити претња за ЕУ, али би зато координисани одлазак неколико таквих привреда свакако то био.

 

Земље ЕУ се могу поделити на четири категорије у зависности од вероватноће њиховог напуштања уније и од последица те варијанте.

 

Последњих година међу највећим критичарима ЕУ је било много земаља Централне и Источне Европе које нису у еврозони. Многе од тих земаља виде ЕУ као пакт између земаља које задржавају свој потпуни суверенитет и оне брижно чувају овлаћења својих националних власти од претензија Брисела.

 

Најистакнутије у том смислу су Мађарска и Пољска које се активно супротстављају јачању европских интеграција. Међутим и земље као што су Чешка, Румунија и Бугарска су такође скептичне према еврозони и према проширењу власти Брисела.

 

Све оне добијају европску помоћ и субвенције, а уз то им чланство у ЕУ обезбеђује економску модернизацију и помаже им да привлаче стране инвестиције. Већина бирача у региону такође подржава идеју останка у ЕУ. Међутим, земље Централне и Источне Европе, кад год прилике то дозвољавају, наглашавају свој национални суверенитет и залажу се за слабљење европских институција.

 

Земље на периферији еврозоне су, насупрот томе, склоне да подржавају продубљивање европских интеграција иако спадају међу најрањивије економије у унији. Тим земљама, Грчкој, Португалији и Шпанији, су потребне европске субвенције и развојни фондови како би задржале своје привреде на површини. Оне ће наставити да се залажу за интеграције све док то значи наставак пружања економске помоћи.

 

Државе у јужном делу еврозоне могу у одређеном тренутку да напусте монетарну унију. Међутим, уколико то ураде то ће, највероватније, бити реакција на неочекивану кризу пре него планирана одлука.

 

При том, с обзиром на спор економски раст, слабости банкарског сектора, велике дугове и висок ниво незапослености који настављају да ударају по привредама тих земаља, њихово традиционално проевропско становништво може постепено да промени свој однос према ЕУ.

 

Што се евроскептицизам више приближава политичком и економском језгру Континента, утолико постаје опаснији по унију.

 

Северноевропске земље, као што су Аустрија, Холандија и Финска, сматрају се једним од најбогатијих и финансијски најдисциплинованијих чланица еврозоне. Такве земље обично брине заштита њихових националних богатстава од Јужне Европе. У њима су снажне евроскептичне странке које бране њихов суверенитет од институција ЕУ. Истовремено, њихове земље се ослањају на извоз и то их тера да теже заштити својих спољних тржишта која се претежно налазе у ЕУ. Зато ће се оне пре заложити за реформу ЕУ или стварање регионалних блокова. У том делу Европе у последње време неретко се шушка о стварању „северне еврозоне” или „северног Шенгена”.

 

Ако ће национална држава бити главна покретачка снага трансформације ЕУ, може се претпоставити да ће тај процес предводити најјаче чланице блока, то јест Немачка, Француска и Италија.

 

При чему Италија веома вероватно може да прибегне претњи напуштањем како би издејствовала уступке од Брисела. Рим је већ у преговорима с ЕУ искористио аргумент о својој незаменљивости и сасвим је вероватно да ће наредне италијанске администрације поступати исто тако. Такве претње ће сваке године бити све опасније по ЕУ.

 

Француска је растрзана између тежње да заштити своју привреду и потребе да сачува алијансу с Немачком. Париз је склон да подржава протекционистичке методе и мере за дељење ризика и при добро подноси инфлацију. Берлин, насупрот томе, преферира да избегава мере које угрожавају благостање Немачке и да не преузима на себе ризик који стварају слабе привреде Јужне Европе.

 

Немачка би могла да се сложи са приступом Француске само уколико Берлин добије већу контролу над буџетском политиком својих суседа, што многи сматрају неприхватљивим. Од та два савезника, Француска би, због растућег национализма и спорог економског раста, могла прва да затражи реорганизацију ЕУ.

 

У том случају би Немачкој, коју спутавају сопствени национални интереси, било тешко да дође до компромиса са својим давнашњим партнером. У овом тренутку тешко да могу да дођу до консензуса о питању заједничке будућности. Да би се интегрисале још више, оне би морале да се одлуче на уступке у питањима која су сувише важна за њих.

 

Алтернативна варијанта је слабљење европских интеграција и она се свиђа многима, али је везана за сасвим реалну опасност распада уније, преносе fakti.org

 

Ката

Тагови: ;