Сутрашњи парламентарни избори у Црној Гори универзално су названи судбоносним: и унутар земље, и у региону, и од стране иностраних експерата. Грађани неће бирати само између три силе — три водеће политичке коалиције — већ ће изборима одреди курс своје земље за много наредних година.

 

jukanovich_457

 

Фразе да ће у недељу људи бирати «између две Црне Горе» овога пута нису израз патетике. Решења као што су улазак у ЕУ и НАТО ће бити задатак нове владе. Остаје отворено и питање како ће се донети ова одлука: у парламенту или на референдуму на који позва опозиција. Заиста, више је него прикладно рећи  народу да он сада доноси историјску одлуку. Министри и посланици долазе и одлазе, а чланство у НАТО је корак који ће одредити правац развоја земље на дуги низ година, за генерације и генерације које долазе.

 

На места малог црногорског парламента (има их 81) претензије има 17 странака и 1129 кандидата. За земљу у којој је број бирача само 529.000 људи, то је огромна бројка, која указује, нажалост, не на високи ниво политичке активности у земљи, већ на опасност за изборне поделе гласова, углавном опозиционих гласова.

 

«Чак и за 450 места у парламенту, то је огромна цифра. Али за мали црногорски парламент је то, као што сам и рекла, распршивање бирачког тела, — каже о овој ситуацији, доктор политичких наука, професорка Елена Пономарева. — У таквој ситуацији корист, наравно, имају странке које имају административне ресурсе. Наравно, ова странка је Ђукановићева, која има још и коалицију партија које су у трци на изборима са њим.»

 

 

 

Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића и његових сателита током целе изборне кампање усмерена је на «европски пут» Црне Горе, потенцијални улазак у ЕУ и НАТО. Осим тога, ранија прозападна реторика је сада још претворена у агресивне антируске изјаве које преносе владини и провладини црногорски медији.

 

Ђукановић лично је оптужио опозицију Демократског фронта да се финансира из Москве, а на последњем састанку у петак, дан пред изборну тишину, рекао је:

 

«ДПС ће победити на изборима, где се одлучује да ли ће Црна Гора бити члан ЕУ и НАТО или руска колонија.»

 

Застрашивање становништва непостојећом руском (да ли војном или «меком» силом) је опште прихваћено у земљама које желе да оправдају «европски избор». Видели сте то и у балтичким државама и Пољској, па чак и у Шведској и Финској, да не помињемо Украјину, која је у том смислу разбила све рекорде. Али за такву политику међу Србима и Црногорцима, неопходно је узети у обзир и њихов менталитет. Вечити савезници Русије, који се са љубављу односе према свом источном «великом брату», љубав дубоко урезану у њихов национални идентитет, народ који никада у историји није ратовао против Русије, и чак нису били ни у алијансама против ње — тешка је то публика за НАТО кампању и њене приче о страшној Москви. Можда су зато присталице Ђукановића држале завршни митинг у спортском центру, а опозиција на тргу са 10 000 присталица…

 

Још једно питање: какав је однос стварне подршке грађана овој или оној политичкој снази са очекиваним резултатима избора? Конкретније — како ће овог пута посао одрадити административни ресурси, сплеткарења, провокације и други атрибути изборног процеса у малој балканској земљи, где је у последњих 27 година на власти један исти режим?

 

«Разочарење Срба у Црној Гори због недостатака подршке званичног Београда, притиска Запада, коришћење административног ресурса од стране руководства у Црној Гори, као и тешка социјално-економска ситуација довели су до тога да су у свим недавним изборима били победници представници прозападне елите». Овакву процену ситуације у Црној Гори дао је истраживач-виши сарадник на Одељењу за историју словенских народа југоисточне Европе Института за славистику Петар Искендеров.

 

 

 

«Мило Ђукановић је на власти толико дуго, из више разлога — рекао је новинар и активиста, координатор «Не у рат — не у НАТО» Игор Дамјановић. — Први је подршка западних сила. Затим, у државном апарату ради 10-15% становништва. То је глас народа чије постојање зависи у потпуности од режима Ђукановића. И трећи разлог — националне мањине у Црној Гори, које чине 25-30% бирача — а оне су увек подржавале Ђукановића. Осим тога, можете додати 10-15% да увек краде на изборима.»

 

Пажња која је усмерена на премијера, а не апстрактно на његову странку, није случајна. Он се држи на власти већ 27 година — скоро три пута дуже него што постоји независна Црна Гора! Овај човек је у разним периодима своје политичке каријере, у зависности од ситуације, успео да буде и комуниста и српски националиста, показујући не баш ласкави однос ка тада још «потенцијалном партнеру» НАТО-а — Хрватској. А сада је он политичар који промовише Запад и плаши своје становништво Русијом, и њеном подршком којом се он, узгред, некада вољно користио.

 

 

 

«Имао сам прилику, још као млади руски посланик, да га подржим у првим председничким изборима. И, наравно, надао сам се да ће он као председник ојачати словенско јединство и братство, не само са Србијом, већ и из Русијом, — присећа се руски политичар и доктор правних наука, Сергеј Бабурин. — Нажалост, то се није догодило. Имао сам са њим један веома озбиљан дуг разговор на ту тему. Он је тада већ водио владу.»

 

 

 

Немогућност Ђукановића да преговара на међународном нивоу је поткрепљена чињеницом да он није независна политичка личност. Током његове владавине се накупило толико компромитујућих информација због којих мора да испуњава јасне услове како би сачувао власт и имунитет.

 

Тако су немачки медији објавили истрагу о незаконитом реекспорту цигарета који је повезан са терористичком групом (забрањеној у Русији) «Исламском државом» преко луке Бар. У Италији против њега постоје два кривична предмета, који су из разумљивих разлога, за сада замрзнути.

 

«Постоји неколико кривичних предмета против њега — два из канцеларије државног тужиоца у Напуљу, један из канцеларије главног тужиоца у граду Бари, објаснио је бивши члан Европског парламента и новинар Џулијето Кезе. — У свим предметима, Мило Ђукановић је на првом месту. Он има контрабанду за шверц цигарета, трговину дрогом и оружјем, укључујући и Блиски исток. Он је заправо лидер криминалне банде, који је више од 25 година на челу Црне Горе».

 

«У Европи симпатија за Мила Ђукановића нема много. Меркелова се никада није састајала са њим што није случајност. А знате колико је важна Немачка у Европи. Ни Француској није баш симпатичан, а и у Италији нико не жели да се рукује са њим. Па ако Ђукановић изгуби, ЕУ ће бити задовољна. Незадовољних ће бити у Сједињеним Америчким Државама.»

 

 

Даље… формирање Црне Горе као државе која је независна од Србије — у шта је директно био укључен Мило Ђукановић — је веома контроверзни историјски догађај. Тешко је то објаснити са тачке националних услова које су разрушиле Југославију. И политички, и економски, државна заједница Србије и Црне Горе је била одржива.

 

Одвајање Црне Горе десило се 2006. године на референдуму који је протекао веома сумњиво. Аутобуси за бираче са «Косова», разне преваре — утисци су многих грађана и посматрача о тако важном референдуму.

 

«Запад није хтео никакву моћну државу на Балкану. Што се њих тиче, Балканом треба лако управљати, и он треба бити лако покорив. Процес поделе «треће Југославије» (Србија и Црна Гора), увлачење политичких лидера, нарочито Црне Горе, у криминалне и друге структуре зарад озбиљног компромитовања. А Мило Ђукановић се сматра једним од најпознатијих политичких криминалних «босова». Трговина цигаретама је «мали прекршај» у односу на трговину оружјем и подршку трговини дрогом, за шта такође окривљују Мила Ђукановића», каже Елена Пономарева.

 

 

Према њеним речима, пред Ђукановићем су били постављени основни услови под којима може да настави да влада земљом. А то су — захлађење односа са Русијом, признање «Косова» и улазак Црне Горе у НАТО. Већ су потпуно имплементирана прва два услова: «Косово» је признато, а увођење санкција Русији јесте одраз непријатељског става према њој. Остаје само улазак у Северноатлантски савез.

 

«Ђукановић им одговара, испуњава све њихове захтеве као и Хашим Тачи (премијер самопрокламоване државе «Косово»). Пре 5-7 година за мене је било страшно да замислим да ћу упоредити Ђукановића, бившег комунисту који је имао прилично блиске односе са Русијом, са Хашимом Тачијем. Али ситуација је у целини упоредива», каже Елена Георгиевна.

 

«А колико је потребно не волети своју земљу, да би се понижавао пред, да, јаким и богатим, али ипак себи страним политичарима. Штавише, пред политичарима који су толико дуго понижавали твоју земљу. Али тај који је једном издао, издаће још једном.»

 

 

Зато је судбина Мила Ђукановића, верује руски стручњак, предвидива. Пре или касније када више није потребан, једноставно ће га заменити друга личност погоднија за нове политичке реалности.

 

 

 

Ово је једна од три главне опције за будућност Црне Горе.

 

Највећа опозициона снага, која се фокусира на оно што је у супротности са режимом Мила Ђукановића је Демократски фронт. Ово је спој странака и покрета, које је ујединила идеја о потреби рушења Мила Ђукановића и ДПС-а, референдума о чланству НАТО-у, а у изборној трци — програм «да ради Црна Гора» која се тиче будућности социјалне политике ЦГ.

 

Демократски фронт — не баш монолитна структура. С једне стране, код њих је добро представљена просрпска и проруска опција, најистакнутији представници су Нова српска демократија (Андрија Мандић) и Демократска народна странка (Милан Кнежевић). С друге стране, у ДФ-у ужива велики углед и Небојша Медојевић, лидер Покрета за промјене, који је својевремено подржао усвајање Устава Црне Горе, и није против НАТО-а — само је за демократски референдум о овом важном питању. Негде између ових опција је и познати новинар и политичар Марко Милачић, који се придружио ДФ-у са својом новом покретом након почетка предизборне кампање. Раније је Марко био на челу «Покрета за неутраланост» и у интервјуу за Њуз Фронт је рекао да Црна Гора треба да нађе равнотежу између западног и руског присуства.

 

Упркос чињеници да се предизборна кампања ДФ-а фокусира на локалну политику и бави социјално-економским проблема, у редовима те политике је и антинато политика. Управо је Демократски фронт започео масовне протесте против уласка у Алијансу, када су се овом кораку успротивили унутар зидова парламента, а на митинзима са полицијом када су избили насилни сукоби. Сада је пребијање демонстраната крајем октобра прошле године већ добро позната чињеница иза које стоји Ђукановићем режим, а у историји земље ће остати забележено да су акције против НАТО-а окрутно разбијене.

 

ДФ води јасну политичку кампању са великом количином визуелне агитације, квалитетим и духовитим видео презентацијама, приказујући кроз једноставне људске односе ситуацију у земљи. Заиста, такве сјајне кампање још није био у историји Црне Горе.

 

Највећи адут ДФ-а је отворена активност — митинзи на улицама градова Црне Горе. Од септембра до 14. октобра, последњег дана кампање, ДФ је одржавао скупове и/или митинге у сваком већем граду и насељу у Црној Гори, сваки пут сакупљајући стотине или хиљаде учесника. Последњи скуп у Подгорици окупио је око 10 хиљада људи, што је за град од око 200,000 становника и земљу од 650,000 импресиван број.

 

И последња, трећа опција је коалиција «Кључ», састављена од странака «Демос», Социјалистичке народне партија (СНП) и «Ура». Ако се ситуација на политичкој сцени Црне Горе прикаже графички, ова структура је негде између ДФ-а и ДПС-а Мила Ђукановића. «Кључ» категорички пориче било какву сарадњу са властима и потписао је споразум са ДФ-ом о сарадњи по многим тачкама, на пример — формирање нове владе без ДПС-а и расписивање референдума о НАТО-у. Касније се споразуму прикључила и Демократска Црна Гора.

 

Између осталог, коалиција «Кључ», такозвана «системска опозиција», је претходно успела да постави неке од својих људи за министаре захваљујући споразуму са Милом Ђукановићем. Такав начин доласка на власт опозиције је онда у најмању руку, изгледао сумњиво активистима Демократског фронта.

 

И током кампање, до потписивања уговора, из ДФ-а се чула забринутост да након избора, «Кључ» може постати савезник ДПС-а. А информације да су се представници «Кључа» и садашње владе састали на преговоре у америчкој амбасади, такође нису уливале поверење.

 

И ово је моћан скуп разлога зашто ће сутрашњи избори у малој Црној Гори пратити не само грађани Црне Горе и њихови суседи на Балкану, већ и водеће светске силе. Како је приметио Џулијето Кезе, «нека је Црна Гора и мала земља, али њено одустајање од западног пута, па чак и референдум по том питању, ће озбиљно утицати на ЕУ и сам НАТО. А црногорска опозиција схвата степен одговорности» — уверен је новинар.

 

 

 

Оксана Сазонова, уредник редакције Њуз Фронт — Србија.

 

 

 

Тагови: ; ; ;