Вечерас сам био на сјајном предавању професора Александра Раковића на МГИМО универзитету у Москви где је причао о религијском интервенционизму против Срба од почетка деведесетих до данас.

 

14568099_10210016952527768_5458601456753893491_n

 

Много сјајних порука, али мени је упечатљива «порука Русима», парафразирам, својим речима:

 

Србија је са 7-8 милиона становника стајала на бранику наших заједничких вредности против целог НАТО 1999. и Русија мора то да разуме. Још битније: ми и даље стојимо! Ми смо у нокдауну, али НИСМО у нокауту. Ми и даље стојимо! Али, шта је проблем и шта Русија мора да разуме? Ми више не можемо ђоном (као 1999.) против Америке и не само да не можемо него НЕ СМЕМО, јер би то за нас било САМОУБИСТВО. У нокдауну смо, на поду, живи, али нисмо у нокауту, НИСУ НАС ИЗБАЦИЛИ ИЗ ИГРЕ. И Руси морају да схвате да Србија не може и не сме више да буде на бранику и да иде главом кроз зид против Запада. Стајали смо, борили се, гинули, држимо се и нама сада треба помоћ. Русија мора да схвати да нам треба помоћ и да не може више да очекује да ми будемо БРАНИК по цену свог нестајања.

 

Занимљиво питање: како би се Руси понашали да их има 7-8 милиона против целог НАТО? Битно питање. Ово питање објашњава значај српског отпора деведесетих који је омогућио и дао времена да се Русија опорави, да Путин замени Јељцина и да се Русија врати на стазе велике силе. Седам милиона Срба је 10 година стајало на БРАНИКУ. Треба нам одмор од сукоба, али морамо бити храбрији у делању и дефинисању својих националних интереса у контексту регионалне и спољне политике. Да би опстали треба нам мало храбрости.

 

 

 

Ненад Узелац, ФБ статус

 

Тагови: ; ; ; ; ;