Пише Петар Акопов
fakti.org
Превео Срђан Ђорђевић

Русији није потребан ни пратећи ни конфронтациони модел односа са Западом, изјавио је Патријарх Кирил. Говорећи на отварању 20ог Светског руског народног сабора у Москви, поглавар Руске православне цркве говорио је о аутентичном путу развоја Русије који је паралелан западном путу.

Ову, рекло би се, природну идеју сада треба направити аксиомом за целу политичку класу Русије.

Годишњи Светски руски народни сабор већ одавно је постао главни догађај, на коме Патријаршија и свештенство дискутују са грађанима и влашћу о важним политичким и моралним темама. Ове године тема сабора је била формулисана овако: „Русија и Запад: Дијалог народа у потрази за одговорима на изазове цивилизације“. О томе је управо говорио у свом излагању и Патријарх Кирил.

Основна идеја његовог говора сводила се на то да треба одустати од два шаблонска схватања наших односа са Западом — претећег и конфронтационог.

„Када је реч о односима између Русије и Запада, чак и сама фраза „Русија и Запад“, обично изазива два типа асоцијација. Прва је повезана се идејом да је западно друштво одувек бил оносилац прогресивних идеја и достигнућа које су пратили комфор, материјална богатства и технолошки прогрес; а да руски пут, са друге стране, заостаје у развоју. Исотвремено, да би стала на „прави“ пут, Русија треба само да усвоји социјалне, политичке, економске правце развоја који су карактеристични за живот Запада, то јест, да копира постојеће моделе и детаљно примени трендове развоја западног друштва. Као што је показала историја, такав приступ „праћења“ ретко одговара националним интересима. Осим тога, сам принцип „праћења“ априори имплицира заостајање. Ако ми пратимо, увек ћемо заостајати, зато у самом овом приступу, који предвиђа западни модел као идеал и као пример за развој, постоји нешто опасно за развитак Русије. Друго схватање одражава идеју наводно непомирљивог, урођеног антагонизма који постоји између два света — цивилизације Запада и цивилизације Руског света. Присталице оба модела као потврду својих ставова могу навести значајан број историјских примера. Наравно, ови примери су потпуно контрадикторни“, рекао је Патријарх.

Као позитиван пример прихватања достигнућа западне цивилизације Патријарх је навео Пушкинов век руске културе и импресивне успехе Русије током XVIII и почетком XX века. Одмах се оградивши да је „слепо преношење на руско тле страних идеолошких модела и политичких образаца, без узимања у обзир националне специфике и духовно-културног контекста, често, односно скоро увек доводило до масовних потреса и трагедија, као што се десило у нашој земљи почетком и крајем прошлог века“.

То јест, достигнућа петровског периода завршила су се у превирањима 1917 године, управо због тога што је током вестернизације формирана руска елита, како управљачка, тако и културна, почела сувише често да преузима туђе идеолошке моделе, постала је англофилска или франкофилска. А на безумну имплементацију и копирање „тржишно-хедонистичког модела“ почетком 1990их година нема потребе ни подсећати. Последице тог „експеримента“ још увек осећамо на својој кожи.

Конфронтација са Западом је чињеница. Експанзија Немаца на исток у XIII веку, покушај да нас ставе у потчињени положај у XVI-XVII веку. Да не помињемо кампање 1812 и 1941 године, када смо заиста имали посла са „уједињеном Европом“, која је покушала да нас лиши политичке, а за време Хитлера и цивилизацијске будућности.

Садашња конфронтација је изазвана пре свега непристајањем Запада да рачуна са руским интересима и поражена је 1991 године Русија, по мишљењу садашње англосаксонске елите, нема право на обнављање у својим историјским границама, нити на заступање својих интереса у свету. Међутим — и на то је скренуо пажњу Патријарх — Запад тренутно није јединствен, па је погрешно говорити о нашој конфронтацији са целокупним Западом:

„Оно што ми сажето називамо „западни свет“, никако није хомогена супстанца. Постоје транснационалисти-глобалисти, постоје хришћански традиционалисти, постоје националисти-евроскептици, постоје левичари. И данас је сваки пут потребно разјаснити о каквој је Европи реч? „Европа“ је данас много. У једној су религиозне вредности, у другој усконационалне, у трећој глобалистичке. Морамо установити како се односити према свакој од њих“.

Због тога Патријарх сматра да „оба модела, која описују односе између Русије и САД и европских земаља, како пратећи, тако и конфронтациони, не одговарају реалној духовно-културној ситуацији у свету“.

Поглавар РПЦ предлаже да се наши будући односи са Западом дефинишу на основу паралелног пута развоја наших друштава и цивилизација. Сама дефиниција припада великом руском историчару и филозофу Николају Данилевском и Патријарх је додао да „паралелно у овом случају не значи изоловано. Паралелно не подразумева узајамну искључивост. Паралелно инсистира на аутентичности и праву на постојање два развојна пута“.

Заиста, тешко је побити чињеницу да је „Бог створио човека слободним. И да су сваки појединац и читави народи, и групе народа слободни да бирају свој пут, пут културног стваралаштва, пут развоја и, говорећи језиком религије, пут сарадње са Богом. Слобода, дата нам од Творца, искључује постојање јединственог, неалтернативног пута развоја, на којем неки народи просперирају, а други заостају“.

С тим, да се „темељи односа, како између индивидуалних људских бића, тако између људских заједница, морају заснивати на сарадњи и узајамности, али не на штету својих интереса и без ударања нових линија и без етикетирања и дељења на „цивилизовни свет“ и „варварски свет“, на „осовину добра“ и(ли) „осовину зла“.

Међутим, ове једноставне и потпуно природне принципе не прихватају ни владајуће западне елите, ни велики део наше националне елите. Неки упорно сматрају Запад „напредним“ а Русију несрећном аномалијом европске историје. Други (али, много мањи) део Запад види искључиво као традиционално непријатељску снагу, не желећи да направи разлику између геополитичких противречности и фундаментално-егзистенцијалних вредности. То да ће Русија и, на пример, Немачка увек имати спорове и сукоб интереса као две највеће силе у Европи, то је чињеница. Али, то да се наш вредносни систем може пре поклопити са вредностима великог дела немачког друштва, такође је факат. Уосталом, власт у Немачкој неће увек бити у рукама проатлантских, проглобалистичких елита. Борба унутар самог немачког друштва, као и геополитичке промене, могу довести до тога да ће Немци постати савезници Русије.

У томе нема ничег немогућег. Противречности између глобалних и националних елита се повећавају, да не говоримо о противречју између саме атлантске глобализације и интереса европских народа. О томе је такође говрио Патријарх:

„По мом мишљењу, најоштрији сукоб нашег времена није „сукоб цивилизација“, како рече амерички филозоф Самјуел Хантингтон, није то ни борба верских и националних култура међусобно, како то често желе да наметну светски моћници, чак није ни конфронтација између Истока и Запада, Севера и Југа, већ је то сукоб транснационалног, радикалног, секуларног глобалистичког пројекта са свим традиционалним културама и са свим локалним цивилизацијама. И ова борба се одвија не само на границама које раздвајају земље и регионе, већ и унутар самих земаља и народа, не искључујући ни нашу земљу. И ту постоји сучељавање два света, два погледа на човека и на будућност људске цивилизације“.

Борба две концепције будућности — глобалистичке и традиционалистичке — то је данас главна идеолошка битка како човечанства у целини, тако и унутар Запада. И у Русији постоји исти спор, при чему огромна већина нашег друштва недвосмислено иступа за очување националног идентитета и цивилизацијске аутентичности.

Штавише, то, о чему говори Патријарх фактички је постало основа нове Путинове геополитичке концепције. Русија се супротставља глобалном обезличавању и негирању права народа на самосталан пут развоја. Она штити не само своје право већ и право свих светских цивилизација да живе по свој вољи и да иду својим путем.

Управо овај став и чини Русију тако привлачном за различите снаге у свету, од европских традиционалиста до индијских националиста. И веома је важно то што Патријарх и Председник говоре практично исто, идентично схватајући процесе у свету. Таква симфонија чини Русију снажнијом, јер показује како секуларним тако и верским противницима глобализације да је геополитика наше земље заснована на самоидентификацији као на самодовољној и јединственој цивилизацији.

Русија предлаже и свима осталима да се боре за свој идентитет и да „чувају корене“ како их не би однео одлазећи ветар глобализације.

Ката