Пише Дмитриј Косирјев, политички коментатор Русија данас
fakti.org

 

Ствар уопште није само у «исламској држави», ствар је у „глобалним вредностима“ Запада, које су изазвале прво светски талас беса и деструкције у XX веку, а сада почињу то да раде по други пут. Таква је пресуда човека који је на неким ранг листама међу 100, а на другим међу 50 највећих мислилаца света.

 

Ради се о индијском писцу Панкаџу Мишру који је почињао од романа, али је веома брзо прешао на публицистичке књиге о томе шта се догађа у свету генерално. Међу 100 највећих „глобалних мислилаца“ сврстао га је 2012 године амерички магазин Foreign Policy, а у 50 истих га је 2015 године уврстио мање познати магазин Prospect.

 

mishra

 

Следеће године Мишра издаје књигу под називом „Век гнева“ (Age of Anger: A History of the Present). Он је као предговор те књиге објавио ове недеље есеј „Глобализација гнева“ у америчком магазину Foreign Affairs.

 

Почетак је неочекиван. Мишра подробно описује епизоду из 1919 године када је шизнути италијански песник Габриеле Д’Анунцио са групом пријатеља и 2000 побуњених италијанских војника заузео спорну територију — град Фиуме (данашња Ријека) и управљао њом три месеца.

 

Мишра набраја нама, који данас живимо, познате симптоме онога што се догађа. Песник и његова екипа су се облачили у црно, говорили о самопожртвовању и смрти. Код њих су почеле да пристижу хиљаде људи из Ирске, Египта, Индије, одасвуд.. Желели су да од нуле изграде чист, нови свет..

 

Па, то је «исламска држава»! Узгред, Италија је тада била веома сиромашна земља, па и цео свет је у материјалном смислу личио на данашњи Блиски Исток. И јасно је да је песников бунт још био шала, а ту шалу су пажљиво пратили извесни Хитлер и Мусолини, а познато је шта је било даље.

 

Мишрини закључци: Песник и његова екипа су експлоатисали гнев људи који су себе сматрали сувишним у друштву у којем је економски раст обогатио само мањину, а демократија је деловала као игра у корист богатих.

 

Почетком XX века, напомиње индијски аутор, свет је пролазио кроз прву велику кризу капитализма и највећу миграцију људи у историји света, што је подстакло анархисте и остале на тероризам и насиље.

 

Данас, појашњава Мишра, феномен «исламске државе» Запад доживљава као бунт муслимана против савремености, као њихово враћање у Средњи век и разноразне десне снаге отворено позивају на „криминализацију ислама“ и насилно искључивање муслимана из западних друштава. А ствар је много гора и присутна је у целом свету, малтене понављајући оно што је било пре 100 година.

 

Природна реакција овде је да се баци поглед крај књиге и види шта аутор предлаже да се чини. Одговора, на жалост, нема, барем у чланку у Foreign Affairs. Али, њему у сваку случају треба бити захвалан на упозорењу које помаже да се не чине погубне глупости.

 

Некоме би могло да се учини да је довољно уз огромне напоре изоловати Блиски Исток и део Африке и Азије, бомбардовањем их вратити у камени век и свет ће постати срећан. А није тако, проблеми су око нас и свуда, каже Мишра, а не само у муслиманском свету.

 

Крива је глобализација, која је стартовала почетком XX века и која је крајем века, када се чинило да више нема са ким и због чега да се ратује и узела нови замах.

 

Исход је био тај да су технолошки напредак и економски раст довели до експлоатације људи, растуће неједнакости, слабљења друштвених веза и насиља једне групе људи над другима. Насиља прво на вербалном нивоу, а затим..

 

Уз све то, „неуспешни експерименти са западном политиком и економијом створили су неуспешне државе у целом свету, у којима су културно и духовно дезоријентисани људи постајали све подложнији демагогији и екстремизму.

 

Као резултат тога ми сви живимо у веку глобалног гнева. Државама у развоју то можда изгледа као понављање онога што је већ било у западној цивилизацији пре 100 година, али и у самој западној цивилизацији као понављање по други пут.

 

То се догађа, ако ништа друго, због тога што глобални свет гомила људе на малом простору (физички и информативно), где је тешко одбранити свој уобичајени живот и где су неједнакост и неправда сувише добро видљиви свима и свакоме.

 

А даље Мишра почиње да говори непријатне ствари. О томе да нема суштинске разлике између фанатика из ИД и демагога који користе опште незадовољство. Сви подсећају да оног шизнутог песника из 1919 године. По њему, у демагоге спадају Ердоган (Турска), Моди (Индија), Дутерте (Филипини), Марин Ле Пен (Француска), Трамп (САД).

 

И још истиче да је глобализација довела у питање многобројне политичке конструкције засноване на идентитету, то јест нације, државе, религије.. Што узрокује одговор.

 

Резултат је, по Мишри, следећи: Пораст ксенофобичног национализма у Индији, Израелу, Аустрији, Кини, Јапану, мађарској, Пољској, Русији и САД. Фино друштво, зар не?

 

Вероватно је потребно бити Индијац да би се свету изрекла толико сурова али, по нечему корисна, пресуда. Индија је ипак колевка многих цивилизација, делимично и западне.

 

Подсетимо да је једну епоху раније практично Мишрин сународник, индо-пакистанско-англо-Американац Салман Рушди тврдио да све зло потиче од ислама и уопште од религија, а да је лек против тога западни глобалистички либерализам без граница.

 

А сада долази човек који каже да је све много горе, а не нуди никакав лек.

 

Ката

Тагови: ; ; ;