Први Србин  који је после 17 година крочио на Кошаре, караулу која је постала симбол одбране српске части. Преношењем дела његовог текста, покушавамо да заједно са њим и сами оживимо сећање на хероја са Кошара.

kosare-danas

Време је овде стало ’99. Свуда су још видљиви трагови рата — срушене куће и минирани планински превоји. Упозорења укуцана у гологлаво дрвеће злокобно поручују да се не сме никуд мимо пута — НАТО је овде истоварио толико касетних бомби да нико никада неће моћи да очисти овај крај. И не покушава, јалов је то посао, а и страх од осиромашеног уранијума јачи је од жеље да стоку врате на некадашње планинске пашњаке.

 

Батуша је увелико за нама. Пред нама се отворила и разгоропадила планина — божански леп крај. «Није ли иронија да се у оваквој лепоти толико гинуло», питам, покушавајући свима да скренем мисли са свеприсутног немира, који би, да неко кресне упаљач у колима, чини се букнуо…

kosare-98-520x245
браниоци Кошара

«Увек је тако», одговара штуро наш водич, нервозно гледајући у ретровизор, да неко није пошао за нама из Батуше. Нестаје асфалта, а недуго затим и туцаника које су овдашње власти насуле преко некадашње „пинц-стазе» којом су колоне наших војних возила стизале до карауле. Пута има само до поменутог гробља бораца ОВК који су пострадали у шумама и гудурама око Кошара — гола зараван оивичена шумом крај Мусине куће, одавно напуштене пастирске чатмаре на хиљаду и нешто метара надморске висине.

 

Ту стајемо, паркирајући аутомобил што дискретније уз шуму. Одавде до карауле има још нека два километра, али одавно нема стазе, коју су спрале кише и снегови. Нас двојица настављамо даље пешице, њих двојица остају да нас чекају.

 

Поздрављамо се као да се растајемо надуго. Не желим да иде даље, јер је дошавши и до овде показао колико срце има, нема потребе да због тога ставља главу у торбу више него што мора. Није морао ни ово, али је желео! «Е, сад нека нам је бог у помоћи, сваком свој», рече мој водич, пре него што смо загазили у вододерину и блато, наниже ка брзом планинском потоку, уз који је некада водила стаза.

 

„Само» три лоше ствари могу да нам се догоде у ова два километра, за која ће нам уз планину требати најмање сат времена хода: дивље звери, чији свежи трагови још беласају у снегу, касетне бомбе које не видимо, а знамо да су ту и да вребају овакве као ми, и оно најгоре — шумокрадице, ловокрадице и разбојници из Албаније, коју су спремни да за добре ципеле прекољу човека и оставе га у овој бестрагији, да га никад не нађу.

 

«Сад смо сами, ‘ајде ми искрено реци, шта ћеш овде? Јеси ли био на караули током рата, је л’ био неко од твоје фамилије, или другара?», чујем за леђима онај промукли, дубок глас, смишљајући шта да одговорим. «Нисам и није», одговарам, не знајући да ли би супротан одговор нешто променио. Не верујем, али нећу да ризикујем. «А ти», узвраћам истим питањем, газећи потоком којим се једино може навише. «Ја не, али јесте доста мојих пријатеља…», одговара, пружајући ми грану да прескочим с камена на камен.

 

Како год. Последње што ми сад треба јесте црв сумње у човека којем сам препуштен у планини, из које нема излаза ни онима који је много боље познају од мене.

 

Газимо водом, хладна је као што то само планински поток може да буде, али барем није дубока, ако је за неку утеху. Овим су се усеком терористи прикрадали нашим борцима, вребајући их из заседе за густом шумом, када би ишли ка караули.

 

«Морам још ово к’о човека да те молим: кад стигнемо горе, немој да дижеш три прста! Ја сам пристао да те доведем, због неких твојих разлога, и поштујем ваше који су овде погинули. Знам да су се храбро борили. Али из поштовања према нашим жртвама, а неки до њих су ми били велики пријатељи, молим те да то не чиниш. Мртви су мртви и пустимо их да почивају у миру. Свуда на Косову ће пре или касније зацелити ране, али овде никада…», стали смо да дођемо до ваздуха, видимо отприлике докле смо стигли, и, чујем, утаначимо нове појединости.

 

Циљ ми је да стигнем до карауле, и ничим га нећу угрозити. Пристајем на тај мали компромис, знајући да на још толико начина могу да одам почаст нашим погинулима. Ветар бије кроз голе гране густе шуме, стварајући на неким местима намете у које упадамо до колена. Добро је само кад смо изашли из потока и дохватили се једва видљивих остатака „пинц-стазе». Стајемо на сваких минут-два. Ваздух је резак и проређен. И то мало што га удахнемо у цугу удари у плућа ко да гутамо грудву…

 

«Добро је, близу смо. Колико се сећам, од ових четинара нема још много до карауле», чујем, гледајући куд да начиним следећи корак, јер, без претеривања, сваки може бити последњи. «Ајмо овако, десет корака ја идем први, па десет ти… Ако се неком заломи да стане на мину да не буде ни по бабу ни по стричевима», предлаже. Пристајем. Већ довољно ризикујемо доласком овамо, па хајде да барем у нешто унесемо мало разума.

medenica-800
Михајло Меденица,после 17 година, први Србин на Кошарама

«Овде су били ваши положаји, кад је пала Караула, а наши су их држали тамо и тамо», стали смо по ко зна који пут, већ се једва вукући. Успон је превелик и за козу, а снег, ту где га још има, чини сваки корак као да покушавамо да трчимо кроз дубоку воду… Гледам куд ми показује — врхови Маја глава и Раса Кошарес, с леве и десне стране.

 

Негде између би требало да је караула — с њих су бесомучно тукли по њој и положајима наше војске. Бесомучно и узалудно! Бројим својих десет корака, па пуштам њега испред себе. Одбројава своје, па ми враћа првенство…Већ довољно табанамо, караула би требало да је негде пред нама.

 

«Лево, Михаило, лево», викну, учинивши да се забројим у корацима, па напослетку потрчим, угледавши кроз крошње славно здање од црвених фасадних цигала. «Успели смо, друже», чујем га за собом, као да му је пао камен са срца што смо коначно стигли, свако са својом намером.

 

Некада је важила за најлепшу караулу у СФРЈ. Наменски је тако зидана да Албанцима покаже стандард Југославије, чак и у том погледу. Нема некадашње рампе крај стражарске кућице на уласку. Нема ни стражарске кућице осим хрпе шута…»Стани да те фотографишем», окрећем се, дајем му апарат и заузимам компромисну позу. Високо подигнуте руке су за све хероје којима су Кошаре била задња војна пошта!

kosare1-750x477

«Пази, молим те, и не улази у њу, ако за бога знаш! Ко зна чега има унутра», узалуд упозорава, нема сада и овде више места разуму. Улазим, наравно, у то што је остало од карауле „Кошаре»! Све је остало исто као априла 1999. када су у њу славодобитно ушетали „победници» — још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на „зајам» од страних помагача.

 

«Овде је био јарбол са заставом», гледам кроз рупу у зиду на некадашњи грудобран крај којег се вила тробојка СРЈ. «Пази, бре, где стајеш, човече, куд тако јурцаш», опомиње ме к’о дете, а заиста желим што више да видим за то мало времена које смемо овде да проведемо. Унапред смо се договорили да се нећемо задржати дуже од десетак минута, јер је само секунда овде довољна за невољу.

 

Прекрстио сам се и пољубио једини релативно здрав зид карауле. Палим цигарету и остављам је на прагу некадашњег улаза у њу.»Хајмо још мало навише, до некадашњег граничног камена», показујем руком Албанцу да пође за мном у шуму више зграде, граничне линије.

 

«Ни случајно! Ту се не види прст пред оком колико је густа шума. Мине, звери, можда неко чучи иза пања и чека да прођемо туда. Тамо и овако нема више ништа теби занимљиво, ово је оно што си хтео да видиш, и ово је оно што је важно», добацује, показујући ми да сиђем са стрмине и да кренемо ка тачки у којој нас чекају Раде и возач. Заправо, већ је кренуо, мобилним јавља да се спуштамо, и да колима пођу низ пут, да што пре сиђемо с Проклетија, прођемо кроз Батушу за дана и дохватимо се магистрале која значи сигурност.

kosare4-750x510

Фотографишем ровове наше линије одбране. Трудим се да што дуже гледам у караулу, јер добро знам да се више враћати нећу. Време ће учинити да од ње ускоро не остане ни оволико, а нови снегови ће обрисати траг Срба који су се усудили да после ’99. дођу до ње.

 

Нека вам је вечна слава — јунаци најкрвавије битке за педаљ српске земље!  Силазимо ћутке, свако са својим мислима.

 

Проклетије — проклете ли сте, није вам џаба такво име дато…

 

Михаило Меденица  Датум: 23/03/2016.

 

Извор Недељник

Лола

 

Тагови: ; ;