Пише Сергеј Белов
fakti.rs

 

Запањује ме колико грађани Украјине постану паметнији када се нађу у Русији. Стиче се утисак да сâм прелазак границе радикално утиче на њихове интелектуалне способности.

 

На пример, бивши Премијер Николај Азаров, који већ трећу годину живи у Русији, види све промашаје актуелног украјинског руководства као да гледа под микроскопом. Он је данас уверен да је највећа грешка Порошенковог режима прекид трговинско-економских односа са Русијом. Међутим, нејасно је зашто Азаров није то исто знао док је био Премијер Украјине? Због чега је Украјина, између осталог, и под његовим руководством, као помахнитала јурила у Европу?

 

Немам одговор на то питање, али имам хипотезу..

 

5682c03b-c76c-4e7b-aa21-666c0a0a0a64-rusija-i-ukrajina-718x446

 

Сећам се радне посете Председника Владе Руске Федерације Владимира Путина Украјини у априлу 2011 године. Тада је још постојала слаба нада да ће Виктор Јанукович, после годину дана проведених на месту Председника, коначно донети историјску одлуку о придруживању Украјине Царинској унији са Русијом и Белорусијом. Међутим, моје наде су биле узалудне. Путинова посета није дала резултата.

 

Мало касније, дошао сам у прилику да, уз кафицу, разговарам са човеком који се вртео у лавиринтима украјинске власти. Покушао дам да извучем из њега зашто Виктор Јанукович није учинио свој стратешки избор у корист Русије? Већ тада сам сматрао да је за њега једина шанса да сачува власт, као уосталом и земљу, да се недвосмислено оријентише на Русију.

 

Мој саговорник је мислио другачије. Он је био убеђен да ће се у Москви 2012 године догодити преврат, да ће Владимир Путин морати да напусти политику и да ће на власт доћи прозападни либерали. Наводно, управо ће са њима, а тачније с Американцима, Јанукович решити све постојеће проблеме: од питања снабдевања „јефтиним“ гасом до боравка Црноморске флоте РФ у лукама Крима. Разуме се, под условима који су најповољнији за Украјину.

 

Ни данас не знам да ли су заиста 2011 године високи украјински званичници сматрали да ће Путин дозволити државни преврат или је мој саговорник представљао сопствене глупости као јавно мњење. Међутим, чињенице кажу да је Путин остао на својој функцији, а да је Јанукович морао да бежи у Русију.

 

Бивши украјински Председник ретко износи властита филозофска размишљања о судбини своје домовине. Он, по свој прилици, нерадо говори о разлозима који су га прво навели да води Украјину у Европу, а у новембру 2013 године да нагло заустави тај процес.

 

По мом мишљењу, неко је у јесен 2013 године ипак пластично објаснио Виктору Јануковичу каквом катастрофом за њега лично ће се завршити интеграција у Европу. Вероватно су му објаснили да се после потписивања споразума о придруживању ЕУ неће догодити никакво отварање европског тржишта за украјинске производе. Да неће бити западних инвестиција у украјинску привреду које би се мериле милијардама. Да Украјина неће добити безвизни режим.

 

Али, да ће се на његовом столу наћи исти онај меморандум ММФ који се касније нашао на столу његовог наследника. Затим, да ће Запад заврнути влади руке и да ће она бити приморана да спроводи финансијско-економску политику сличну оној коју после преврата спроводи Порошенков режим.

 

Данас се са сигурношћу може рећи да се Јануковичу посрећило. Сви они који говоре да је евромајдан морао бити разбијен су једноставно заборавили или нису знали какво је заиста било расположење у Украјини пре три године.

 

Прозападна оријентација Виктора Јануковича не само да га је уклонила са списка потенцијалних савезника Москве, већ га је и лишила искрене подршке руског и проруског бирача у Украјини. Антимајдан је могао да буде против државног преврата, бандероваца, нациста или, на крају крајева, због новца, али никако за Јануковича. Тим пре није могло бити говора о томе да Руси узму оружје у руке и крену да бране заиста криминални и корумпирани режим прозападног Јануковича.

 

Поред недостатка подршке становништва, Јанукович није имао присталице ни међу тајкунима, политичарима и државним функционерима. Сва његова вертикала власти је, суштински, била вертикала корупције чији су конци завршавали у САД.

 

Ослобађање Јануковича од америчке контроле аутоматски је водило парализи целог система власти. Јанукович је био осуђен да изгуби све након што је окренуо леђа Русији 2011 године.

 

Евромајдан се борио за идеју која је у то време деловала више него привлачно. Украјинци су веровали у Европу и заиста желели да живе на европски начин. Најважније је да су бандеровци, за разлику од становника југоисточне Украјине, већ били спремни да убијају мрске Русе. Нацисти из такозваних добровољачких батаљона нису се родили током евромајдана. Њих је одгајала сама украјинска власт током целе историје постојања независне државе.

 

У суштини, грађански рат је био неминован због саме природе украјинског пројекта, због целокупне новије историје земље и, чак и да је угушена побуна у Кијеву, покренули би га националисти на западу Украјине.

 

Смешно је слушати изјаве Украјинаца о „јединственој Украјини“. О каквом јединству може бити говора ако једна половина мрзи другу половину земље, а обе заједно мрзе власт?

 

Када су то Украјинци били задовољни својим Председницима, Министрима и посланицима? За 25 година независности из украјинских редова није изашао ни један човек који нешто вреди.

 

Данас апсолутна већина грађана Украјине машта да побегне из своје „толико вољене државе“, пошто је то неуспела држава. За четврт века Украјина се претворила у најсиромашнију државу Европе и не постоје никакве шансе да се ситуација промени. Украјина је осуђена на пропаст.

 

После фебруарског преврата 2014 године престао сам да гледам украјинску телевизију, слушам радио и читам штампу. Није ми интересантно да читам глупости о томе како је у Русији све лоше и како Путин само што није отишао са власти. Све сам то чуо хиљаду пута. Досадно ми је да пратим како се једна за другом украјинске победе претварају у издају. Потпуно су ми јасни разлози за то претварање.

 

Они који живе са шерпама на глави у принципу не могу да доживљавају свет адекватно и, самим тим, да доносе исправне одлуке. Они су осуђени да ударају главама у све могуће зидове и да стају на грабуље које чак и не постоје.

 

С друге стране, схватио сам због чега су се политичари и аналитичари који су побегли у Русију неочекивано опаметили. Опростивши се од украјинске неуспеле државе, човек престаје да буде роб украјинског пројекта. Он почиње да види свет онако какав јесте. Нема више потребу да се прилагођава идиотима који су се прогласили конститутивном нацијом.

 

У Русији он може да назива будалу будалом, чак и ако је то будала у вишиванки (украјинска традиционална кошуља). Бившег држављанина Украјине у Русији баш брига за америчку амбасаду која је у Украјини могла да стави тачку на његову каријеру. У Русији човек напросто стекне слободу.

 

Понекад ми се чини да је у фебруару 2014 неко са врха покренуо програм самоуништења земље. Замајац времена је почео да се врти у супротном смеру, па заједно са декомунизацијом земље, са рушењем споменика из совјетске епохе сами од себе од Украјине отпадају региони које су јој прилепили комунисти. Крим је већ отишао, Донбас је де факто отпловио ка матичним обалама.

 

Украјинци још само треба да објаве да не признају Пакт о ненападању између Немачке и СССР, па да Пољска поврати западну Украјину. А онда ће веома брзо, једно за другим, наступити тешка времена махновштине, петљуровштине и гетманштине и Украјина ће нестати.

 

Украјинци се односе према распаду земље као према апокалипси у појединачној земљи. Они не разумеју да се апокалипса догодила 1991 године и да је сва даља историја непрекидни процес труљења свега живог.

 

Украјина у принципу не може ништа да дâ својим грађанима. Стога распад Украјине није трагедија, већ ослобађање од крвавог и тупог чудовишта које прождире људске животе и душе.

 

Ката

Тагови: ; ;