Не очекујем, нити било ко од нас очекује, да српска влада иде по кућама и да припомаже у наталитету. Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо.

 

dusan-kovacevic-1

 

«Хипноза једне љубави» наслов је најновијег драмског текста Душана Ковачевића који управо и режира ово своје дело на сцени „ Данило Бата Стојковић” Звездара театра у Београду.

 

Ковачевићев нови драмски рукопис публика ће имати прилику премијерно да види у суботу 17. децембра у 19.30 сати.

 

Композитор је Владимир Марковић, сценографи су Ненад Бркић и Никола Николић, костимограф Марина Вукасовић Меденица, кореограф Милан Громилић. Најновије сценске јунаке Душана Ковачевића тумаче Љубомир Бандовић, Аница Добра, Нина Јанковић, Драган Петровић Пеле, Урош Јаковљевић и Иван Михаиловић.

 

Српско нестајање, рекло би се, централна је тема вашег драмског стваралаштва. Овом темом бавите се и у најновијем драмском тексту „Хипноза једне љубави”?

 

Шта је био повод да пишем баш овај комад данас и зашто се та прича заснива на историји две породице? Реч је заправо о чињеници да сваке године у Србији нестане један мањи град од четрдесет до педесет хиљада становника.

 

Толико нас је мање јер одлазимо: напуштамо земљу, селимо се у неке друге крајеве света или пут неба. А године брзо пролазе и за десет година нестаће град од петсто хиљада становника и ако се тако настави Срби ће у Србији бити национална мањина за стотину година.

 

Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо. То је један од најбитнијих разлога зашто сам писао ову драму.

 

Наравно, ово су демографски подаци који ме плаше више од 30 година, од оног времена када је број људи у будућим државама рачунат по националној припадности. Раније је била прича: из земље је отишло милион Југословена.

 

То је било шездесетих или седамдесетих година прошлог века, а онда када смо дошли свако до своје куће, установљава се да у Србији, у којој ми живимо и која нам је једина земља, нестаје толико и толико људи. И да ћемо једнога дана, ако се тако настави, бити национална мањина.

 

 

 

 Борка Голубовић-Требјешанин

«Политика«

Тагови: ; ; ; ; ;