Пише Дмитриј Дробњицки

 

Прошле недеље су се у Европи збила два важна догађаја. Председнички избори у Аустрији и референдум о уставној реформи у Италији. Ни један од њих формално није решавао питање власти. Аустријски Председник има углавном церемонијална овлашћења, а неуспех уставне реформе на Апенинском полуострву је де јуре значио очување политичког статуса кво.

 

Међутим, нису узалуд европска штампа и експертократија толико пажљиво пратили резултате анкетирања бирача по изласку са бирачких места, а затим и прве резултате гласања у обе земље .

 

planeta-e1398375925619-600x365

 

Истовремена победа десног евроскептика Норберта Хофера у Аустрији и противника уставне реформе у Италији значила би да талас који су подигли Brexit и победа Доналда Трампа наставља незаустављиво да иде по западном свету, рушећи на свом путу све препреке које је поставила глобалистичка елита.

 

Била би то лепа слика. И једноставна. Међутим, испоставило се да је стварност далека од ње. На изборима у Аустрији победио је кандидат „зелених“ као независни кандидат Александер Ван дер Белен, велики присталица „заједничких европских вредности“ — максималне интеграције у оквиру ЕУ, истополних бракова, отворених граница, пријема миграната и „алтернативне енергетике“.

 

Али, када су у Берлину и Бриселу већ отварали шампањац, стигле су вести из Италије где су убедљиво победили антиглобалисти, који су одлучно били против реформи које је предложио Премијер Матео Ренци. Те реформе би за час сконцентрисале у рукама владајуће партије и владе огромну власт одузету регионима и Сенату. Штавише, нови начин формирања Парламента учинио би практично немогућим чак и покретање питања о изласку Италије из ЕУ.

 

2

 

Премијер Ренци, испуњавајући обећање које је дао пре референдума, поднео је оставку.

 

Тако се испоставило да су резултати дуго очекиваног 4 децембра двојаки. Још увек постоји могућност одржавања превремених парламентарних избора у обе земље, а антиглобалистичке снаге су повећале своју препознатљивост и рејтинг. Али се испоставило да ни приближно сви Европљани нису спремни да се опросте од ере глобализма и либералне толеранције.

 

Веома је индикативно да је Ван дер Беленова победа отворено поздрављена не само у Бриселу, већ и у Берлину и Паризу. Фрау Меркел се дипломатски уздржала од коментарисања, док су остали политичари, укључујући немачког Председника Европског Парламента Мартина Шулца, засули Твитер победничким порукама.

 

Глобалисте највише плаши могућност да Марин Ле Пен постане Председница Француске. Чак је и одлазећи Председник Француске Франсоа Оланд открио медијима да је топло честитао аустријском колеги на чистој и неоспорној победи, нагласивши да она сведочи о избору у корист Европе и отворености.

 

Док је лидер француске деснице Марин Ле Пен на Твитеру, напротив, честитала Норберту Хоферу похваливши његову храброст у борби и изразила наду да ће његова Аустријска партија слободе победити на следећим парламентарним изборима. Кроз два сата Марин је већ слала твит-честитку Лиги Севера и њеном лидеру Матеу Салвинију, који није могао да сакрије радост. У свом микроблогу он је написао: „Живео Трамп! Живео Путин! Живела Ле Пен! Живела Лига!“.

 

Ето тако. Ни мање, ни више..

 

Germany Anti Islamization Rally

 

Али, ако оставимо по страни емоције, „ситуација на фронту“ је и даље тешка. Као прво, испоставило се да је европско јавно мњење много подложније манипулацијама медија него америчко. Између првог и другог круга аустријских избора у мају ове године и поновног гласања 4 децембра показатељи Ван дер Белена, којег су подржавали мејнстрим медији и сва моћ званичне пропаганде, значајно су порасле. Док је пролетос кандидате делило свега неколико хиљада гласова, то јест мање од 1%, у недељу је представник „зелених“ победио са предношћу од 8%.

 

Нема сумње да ће искуство из италијанске и аустријске кампање европски естаблишмент изанализирати до најситнијих детаља и узети у обзир у, препуној политичких догађаја, 2017 години.

 

Као друго, европско гласање у два изборна круга у којима су учествовали кандидати неколико странака, омогућава да се у другом кругу максимално мобилишу снаге против једног непожељног противника. На парламентарним изборима који се решавају у једном кругу, веома често ни једна странка не успева да освоји убедљиву већину. Онда почињу консултације о формирању коалиционог кабинета.

 

После таквих консултација уопште није извесно да ће странка која је на изборима освојила, рецимо 30% гласова, добити место Премијера и друге кључне функције. И ту је опет могуће уједињење естаблишмента против једне „погрешне“ странке. Да би формирали Владу, антиглобалисти морају да освоје на изборима одлучујућу већину. А то је веома тежак задатак.

 

Чисто теоретски се може претпоставити да ће у Италији формирати међусобну коалицију Лига Севера и Пет звезда. Међутим, те странке, које су заједничким напорима победиле на недавном референдуму, имају сувише различите ставове о кључним економским и социјалним питањима да би могле успешно да функционишу у оквиру исте Владе. Поред традиционалних левичарско-десничарских размимоилажења, раздваја их и историјско неповерење између италијанског севера и југа.

 

Као треће, у ноћи између 4 и 5 децембра дефинитивно се издефинисало место Немачке не само као главне силе ЕУ, већ и као центра новог светског либерално-глобалистичког окупљања.

 

Већ после победе Доналда Трампа је почело да се говори о томе да титула „лидера слободног света“ прелази код Ангеле Меркел. Када је фрау канцеларка потврдила да ће предводити своју странку на изборима у јесен 2017 године, амерички и европски аналитички центри су почели да се утркују у предлагању својих рецепата за претварање Берлина у мултикултурни постиндустријски рај.

 

А сада, када је у културно блиској Аустријски левичарски либерал Ван дер Белен зауставио десничарског антиглобалисту Хофера, практично не би требало сумњати да ће светска елита учинити све како би Немачка издржала „искушења популизма“ и постала пример за остатак човечанства у достизању идеала „врлог новог света“.

 

Да ли ће им то поћи за руком, тешко је рећи. Упркос томе што се немачка привреда сматра не само постиндустријском већ и моделом и примером постиндустријске привреде, ипак базу њене моћи и извозног потенцијала чине стотине хиљада малих и средњих производних предузећа.

 

Један мој пријатељ предузетник ми је својевремено описао немачку машиноградњу овако: ако се окренеш око себе код куће или на послу и узмеш у руке било који релативно једноставни предмет из свакодневног живота, буди сигуран — негде у Немачкој постоји градић који се састоји од једноспратница у коме ради фабрика која прави потпуно аутоматске линије за производњу тог предмета. Да ли ће такви градићи после убрзаног „пребацивања у будућност“ постати фантомски градови, млађа браћа америчког Детроита?

 

Или ће, можда, обрнуто, постати еколошки чиста села са шумарцима и језерцима, где ће на трави у пози лотосовог цвета седети људи XXI века са таблетима у рукама, а испод земље ће радити роботи и 3D штампачи?

 

Оно у шта сам уверен је то да тешко да ће неко озбиљно процењивати последице. Времена је мало, а на столу је превелики улог. Елитама је генерално свеједно да ли ће немачким градовима и насељима кроз 30 година шетати срећна креативна класа или гомиле клошара. Битно је данас зауставити „талас популизма“.

 

Зато ће у наредном периоду у Немачкој покушати да организују економски бум заснован на принципима четврте технолошке револуције. Италију и можда Француску ће, обрнуто, покушати максимално да казне због „одметништва“. Италију буквално сутра. Тим пре што то није тешко. Државни дуг се приближио опасном нивоу, а главне банке имају озбиљне проблеме са ликвидношћу.

 

И на крају главно. После „ремија“ 4 децембра, западна политичка конфигурација се поново закомпликовала. И постајаће све компликованија у наредне две-три године.

 

Данас је за Русију праћење европских изборних перипетија слично гледању меча Лиге шампиона — лепо и интересантно, али нас се не тиче. Међутим, само за сада. Када једне земље дефинитивно прекрије „популистички талас“, а друге почну да граде своју постиндустријску будућност по рецептима глобалне елите — какву стратегију би требало да изабере Русија?

 

На основу чега ћемо начинити наш избор?

 

Ми морамо да останемо јаки, ма шта се догађало у свету. Али, поред војне моћи и, надајмо се, развијене несировинске привреде, потребно нам је квалитетно знање о процесима који се одвијају данас на Западу. Квалитетно значи оно које има снагу предвиђања пропорционалну сложености предмета проучавања.

 

Популарна „мудрост“ да се, наводно, у свету ништа „суштински неће променити“ постаје не просто заблуда, већ опасно сујеверје, преносе fakti.org

 

Ката

Тагови: ; ;