Пише Ростислав Ишћенко
fakti.org

 

Адмирал Хари Харис, командант Пацифичке флоте САД, је изјавио да је Америка спремна да се супротстави Кини у Јужном Кинеском мору ако Кина не одустане од њених незаконитих морских претензија.

 

Изјава војног лица таквог ранга није шала. Јер, Пацифичка флота је највећа и најмоћнија групација оружаних снага САД која укључује три оперативне флоте (3, 5 и 7), пет дивизија нуклеарних ракетних подморница (38 јединица) и два експедициона корпуса маринаца (укупно преко 100 000 људи).

 

 

Ова изјава постаје још значајнија ако се узме у обзор да је дата одмах након недвосмислене увреде коју је новоизабрани Председник САД Доналд Трамп упутио Кини. Трамп је, да подсетим, телефонски преговарао са Председником Тајвана, а на негодовање Пекинга је одговорио да он не разуме зашто би се САД придржавале политике једне Кине ако не могу да се са Кином договоре у вези других питања. Друга питања подразумевају преношење индустријских предузећа америчких компанија из Кине на територију САД, као и захтев да се кинески јуан учврсти у односу на долар.

 

Трамп покушава да испуни своје предизборно обећање да ће натерати амерички капитал да инвестира у своју земљу. Реализација његових планова у кинеском правцу није само отварање у САД на хиљаде радних места, којих ће лишити Кину, већ Трамп покушава да Америци врати статус светске радионице.

 

Зато је захтев за враћање америчке индустрије у родну земљу праћен захтевом да се јуан учврсти према долару. Јер, оно што се произведе мора и да се прода. А слаби долар ствара повољне услове за националне произвођаче-извознике.

 

Изјаве новоизабраног Председника САД и команданта Пацифичке флоте заједно звуче као ултиматум Кини. Или ће Пекинг добровољно предати САД индустрију и тржишта или ће Америка садашњи ниво војне конфронтације усијати до крајње границе.

 

Означене су и тачке око којих се планира супротстављање.

 

САД ће захтевати ликвидацију војних база које је Кина изградила у Јужном Кинеском мору. Вашингтон ће такође појачати своју подршку тајванским политичарима који иступају за независност острва и повећати војну и техничку помоћ Тајвану. На сличан начин ће САД подржати све земље у региону са којима Пекинг води територијалне спорове, а то су Вијетнам, Филипини, Малезија и Тајван.

 

Све у свему, Трамп је за Кину исто што је Клинтонова требало да представља за Русију. Председник који је зарад достизања својих политичких циљева спреман да дипломатске преговоре замени уценом користећи војну моћ и доводећи је до такве границе када почетак ратних дејстава може да буде спонтан или изазван случајношћу.

 

Ко се са ким више дружи?

 

Кина је савезник Русије. Пекинг је недавно у Савету Безбедности УН подржао позицију Русије у вези Сирије. У протеклих неколико година се одржавају заједничке војне вежбе како копнених снага тако и ратних флота Русије и Кине и све замашније. Главно је у томе што би се без Кине распао концепт Велике Евроазије који чини основу међународне политике Москве у протеклој деценији. Осим тога, тај концепт се руши и у случају ако Кина изгуби индустријску моћ и могућност међународне трговине.

 

Ако главни достављач индустријске робе у Европу уместо Кине постану САД, онда ће и трговинске руте заобилазити Русију, а ЕУ ће се економски, војно и политички преоријентисати на Америку. Чак и пројекти Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства и Транспацифичког трговинског партнерства, које је Трамп довео у питање, поново могу да постану актуелни.

 

Генерално, све што су глобалисти изгубили у директном судару са Русијом, Трамп може да поврати из помоћ маневара, једноставно преневши главни ударац са Русије на Кину чија је војна моћ знатно слабија од руске.

 

Ако Кина одбије ултиматум Трампа, она ће рачунати на руску подршку. При чему је Трамп очигледно спреман да попусти Москви у Сирији и Европи. Зашто да не попустиш данас, ако планираш да то вратиш сутра?

 

Неће бити једноставно да се на Западу воде преговоре са Вашингтоном а да се у исто време подржава његов опонент на Истоку. Американци ће, у складу са њиховом дипломатском традицијом, покушати да ставе све проблеме у један пакет и да услове договоре у вези Сирије, Украјине и ЕУ неутралном позицијом Русије у одмеравању снага између САД и Кине.

 

За Русију је таква одлука неприхватљива јер, ако победе САД, Москва ће изгубити позиције стечене за деценију и по. Ако, пак, Пекинг сам однесе победу у борби против САД, он ће нагло ојачати али више неће бити пријатељ Русије. Напротив, покушаће да на рачун Русије компензује губитке у конфронтирању са САД.

 

Једина варијанта Источне стратегије која је погодна за Русију јесте организација трилатералних преговора (Москва-Пекинг-Вашингтон). Јасно је да партнере неће одушевити покушај Русије да се умеша у спор са лоше прекривеном посредничком мисијом. Међутим, Москва у конкретном случају може да наступи у америчком маниру. Пошто војна опасност у Тихом океану директно представља претњу границама Русије, логично је иступити са предлогом демилитаризације региона. А пошто је немогуће одједном решити тако сложено питање, могуће је ограничити се и дати флоти јасно означену одбрамбену конфигурацију.

 

Главне снаге Тихоокеанске флоте Русије се иначе налазе близу њене обале. Русија нема база ван Владивостока, Курила и Камчатке. За ефикасну одбрану своје обале Кина мора да контролише приобалне воде због чега и гради базе.

 

Значи, може да се постигне договор о одустајању од изградње нових и о замрзавању недовршених база. САД ће са своје стране, како би се појачало поверење, опозвати оперативне флоте да се врате својим обалама. Истурене базе на Хавајима и Аљасци биће довољни гаранти безбедности копненог дела Америке.

 

Јасно је да је практично нереално постићи договор у таквим условима. Међутим, договор за нас није принципијелан. Русији одговарају и бесконачни преговори.

 

Ситуације у Сирији, у Украјини, као и у самој ЕУ се развијају тако да време ради за Русију. Уз такву динамику и вектор развоја догађаја, питање није да ли ће се оне наћи под старатељством Москве, већ у каквом ће се стању наћи.

 

Што су САД дуже окупиране на Истоку, то ће Русија имати више времена и могућности да направи за себе најпогоднији формат преласка.

 

Трамп би требало да жури више од свих, јер мора да представи бирачима међурезултат већ 2019 године. Кина такође мора да што пре има одрешене руке. Регионална криза спутава све њене ресурсе и не дозвољава јој да води активну политику на другим правцима.

 

Русији би отезање преговора на Истоку омогућило да слободно делује на Западу, након чега би могла да сконцентрише ослобођене ресурсе на источном правцу.

 

Осим тога, сам пристанак САД да разматрају могућност смањења војног присуства у региону ојачао би позиције Москве у територијалном спору са Токијом. Јапан би морао да има у виду да питање одласка америчких база са његове територије, које сада покушава да користи за трговину у вези Курилских острва, може да се реши и без његовог учешћа. У директним преговорима између Русије и САД.

 

У суштини, Русији је на Далеком Истоку данас потребан својеврстан локални Мински процес, преговори због преговора. Игра чији је циљ да се добије на времену. Једноставно зато што било какви нагли покрети погоршавају позицију, а одуговлачење проширује простор за могућа решења.

 

Ката

Тагови: ; ; ;